DOM (Pevec, 2015)

Takmičarska selekcija dugometražnih dokumentarnih filmova na Filmskom festivalu Beograd (63. Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma), počela je Domom slovenačkog pisca, glumca i reditelja Metoda Peveca. Zakupivši sobu u zapuštenom samačkom/radničkom domu u Ljubljani, gde stanari, uglavnom Bosanci koji su kao građevinski radnici u vreme socijalizma došli u Sloveniju, sami održavaju izanđali prostor, od ribanja kupatila do kuvanja, Pevec godinu dana prati i snima njegove stanovnike, i, zaobilazeći konkretan zaplet, portretiše stanare kroz raslojavanje socijalnih i emotivnih aspekata ovih tragičnih ljudskih priča.

Režija, scenario, kamera: Metod Pevec; montaža: Janez Bricelj, Jurij Moškon; muzika: Aldo Kumar; zvuk: Julij Zornik; producent: Danijel Hočevar; produkcijska kuća: Vertigo + Slovenski filmski center; trajanje: 82 min; DCP, boja.

Dom / Home (trailer) from Slovenski filmski center on Vimeo.

 

Junaci priče su predstavnici dve generacije: sredovečni i tinejdžerke. Radnička klasa starijih mušaraca gomila godine u domu, ubeđena da će svakog časa dobiti posao i otići. Građevinska firma Vegrad, koja je pala pod stečaj, duguje im hiljade eura. U iščekivanju novog posla, da bi platili krevet na kome spavaju, mnogi od njih rade na deponiji, odvajajući reciklažni materijal od đubreta.

 

Uprkos životnoj dobi, ni srednjoškolke ne odaju utisak veće sreće – osim finansijskih nedostataka, one su konfliktne, i žele da budu dalje od svojih porodica, gde su konflikti i nastali. U razgovorima sa socijalnim radnicima, kao i kroz intervjue sa rediteljem, ove mlade devojke oktivaju svoje težnje da budu dobre učenice i stabilne osobe. Jedina kontrateža jeste Renata, do te mere živahna gospođa, da u u moru skrhanih duša deluje kao ludak. Njena soba je zatrpana garderobom i modnim detaljima kupljenim na buvljaku za male pare, u kojima Renata uspešno pronalazi izlaz.

Dom se u vizuelnom smislu oslanja najviše na intervjue. Snimajući aktere uglavnom u njihovim višekrevetnim sobama, reditelj prostorom potkrepljuje izjave ovih desetak autentičnih likova. U izrazu Pevec nastoji da bude neprimetan, koristeći isključivo statične kadrove, čime film zaista stvara utisak kao da su dom i ljudi u njemu zakucani u vremenu. Dodajući na to smireni ton aktera, Dom stvara staloženu, dostojanstvenu atmosferu koja odgovara juncima, koji kažu da im je samo to i ostalo. U takvoj jasnoj stilskoj nameri, rediteljevi, tehnički loše izvedeni, izleti kamere iz ruke, pravi su uljez.

 

Uprkos predvidivosti naracije (linearno prikazivanje odgovora različitih upitanika na ista pitanja, duž filma), Dom sve vreme drži pažnju gledalaca, zbog progresivne montaže i tužnih životnih priča, kojima, što je zapravo najbitnije, verujemo. U drugom činu, kamera napušta hermetički prostor doma, otkrivajući nove slojeve junaka. Upoznajemo Fadilovu porodicu koja se bavi stočarstvom, i uviđamo njegovu ulogu nužnog donosioca prihoda, ali, nažalost, film poprima utisak nameštenih TV-emisija o porodičnim problemima niže klase. Sa drugim akterima, reditelj odlazi na put u Švajcarsku, u neuspelu avanturu konačno dobijenog posla. U takvim trenucima, junaci otvaraju svoje najdublje, poetski sročene emocije, koje pružaju mogućnost recipročnog vizuelnog izraza, ali ni tada reditelj ne odustaje od uobičajene vizuelnosti "glava koje govore". Pevec za kulminaciju uzima pozitivan događaj – uspešan završetak školske godine jedne od problematičnih tinejdžerki – ali ta kulminacija postaje najslabije dramaturško mesto u filmu, budući da "provod" devojaka u luna parku deluje neiskreno i u službi rediteljeve namere da ostavi utisak nade za mlađe generacije.

 

Film se zatvara, ponovo na ivici televizijskog izraza, prilogom o spomeniku Vidi Pregarc u ulici gde je dom. Streljana od strane fašista, ona stoji kao simbol borbe protiv istih, koje danas stanari doma, i reditelj, vide u prevrtljivim konceptima demokratije i kapitalizma. Obrnutim kadrom stepeništa doma sa početka, koji umesto pogleda sa poslednjeg sprata na dole,  prikazuje osobu koja se iz prizemlja penje ka svetlu na vrhu, Pevec potcrtava svoj stav pun nade. Međutim, kao i u slučaju optimizma tinejdžerki, svi pozitivni elementi u priči deluju rediteljski nametnuti, i uprkos borbenosti junaka, nismo uvereni da dolaze iz njih samih. Od početka do kraja, izuzev kada pričaju o zlatnom dobu Vegrada, ili, u ženskom slučaju, o sećanjima iz detinjstva, akteri Doma su ljuti, iznevereni, i ostavljeni na cedilu od strane bližnjih i države.

 

U vreme galopirajućeg kapitalizma, koji se sramotno ogrešava o radničku klasu, lepo je videti nameru autora da nam približi priče skrajnutih ljudi. Ovaj jugonostalgični film simptomatičan je vid razmišljanja na našim prostorima, ne zbog plauzibiliteta dobre Titove vladavine, već zato što je prošlost jedina nada koju ovakvi stanovnici država u tranziciji mogu da pojme. Reditelj filma uspeo je da stvori jednoglasno saosećanje bioskopskih gledalaca prema tragičnim junacima – iz kojih je zaista mnogo dobio – isključivo zbog njihove autentičnosti. Ali na kraju, što zbog nespretno vođenih dramskih niti, što zbog jednostranosti i neinventivnosti u narativnom i vizuelnom izrazu, Dom ostaje film skromnog kapaciteta, čiji će najdalji domet verovatno biti učešće na regionalnim festivalima.

Sara Marković

Sara Marković (1991), upisala Akademiju umetnosti u Beogradu 2011. godine. Autorka kratkih studentskih filmova Ukratko, Kažnjen, Skile i Usud. Dokumentarni film Skile, obišao je brojne svetske festivale, i osvajao priznanja, a Usud je obišao regionalne festivale. Radila kao sekretarica režije na filmovima S/kidanje i Mali Budo, i kao asistent režije na filmu Odumiranje. Od 2014. je radila kao asistent režije i režiser reklamnih videa, a njen video za kejs Sonohrom osvojio je "Golden drum" nagradu na festivalu u Portorožu. Režirala nekoliko promotivnih videa za nezavisne produkcije, kao i dva muzička spota od kojih je poslednji, za pesmu "Bakšiš" Mimi Mercedez, izazvao pažnju u medijima.

 

(Prikaz je nastao u okviru radionice kritike "Filmske sveske", održane na 63. Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma, pod mentorstvom Ivana Velisavljevića.)