PARADIGMA (Radovanović, 2015)

Paradigma počinje kao realistična drama: nastavnik srpskog jezika (Bojan Žirović) dolazi kod roditelja jednog svog učenika (Dubravka Kovjanić i Aleksandar Lazić), kako bi razgovarao o problematičnom sastavu koji je napisao njihov sin. Problematičnost sastava ogleda se, kako kaže nastavnik, u načinu na koji je napisan, u pogledu na svet koji se u njemu prepoznaje, a koji nikako ne odgovara detetu tog uzrasta. Vrlo brzo nakon ove početne, konvencionalne postavke, film izneverava naša očekivanja, i od realistično-socijalne drame, putem uplitanja misterije, kreće ka psihološkom trileru, da bi uskoro opet promenio pravac, posle čega je sve teže odrediti njegovu osnovnu temu.  

Ono što će se dalje razviti na osnovu početne postavke (trougao: roditelji, nastavnik i dete) najbliže se može objasniti kao drama apsurda, ne samo po odsustvu logike u motivaciji likova, već i po tome što je mizanscen u velikoj meri pozorišni. Likovi se nalaze skoro sve vreme u jednoj sobi, uz povremeno i vrlo ograničeno kretanje, dok su, sa druge strane, ostali aspekti stila (rad kamere, montaža, upotreba zvuka) naglašeno dinamični. 

Pomeranje priče od realističnog ka trilerskom obrascu naglašava se blagim zumom ka vrlo krupnom planu nastavnika koji izražava svoju zabrinutost oko pomenutog sastava. Sve to je ispraćeno i muzikom koja pojačava napetost. Pomeranje od trilerskog ka apsurdnom dešava se odjednom, jednim naglim zumom na flašu sa viskijem. Promena se dešava i u priči. To je trenutak kada majka prekida razgovor, ustaje da sebi sipa piće, a otac bez ikakvog razloga pali televizor - prelomni trenutak posle koga se sve otima kontroli. Kako se u priči gubi logika, tako se i na planu stila gubi koherencija. Do tada smo gledali klasično režiran film, sa ravnomernim, monotonim smenjivanjem sličnih planova. Od tada ćemo videti obilje rediteljskih postupaka. Na primer, u jednom trenutku posmatraćemo razgovor koji se odigrava između nastavnika i roditelja u trostrukoj ekspoziciji (videćemo sva tri lica u jednoj slici). 

Mogući razlog za ovakav rediteljski pristup nalazi se u statičnosti postavke koju reditelj pokušava da dinamizuje raznim “trikovima”. Kao efekat dobija se konstantan osećaj zbunjenosti i u tome se možda krije problem ovog filma. Čak i u filmovima koji računaju na takav efekat, zbunjenost ne bi trebalo da bude i jedini utisak koji će gledalac posle filma sa sobom poneti. To znači da čak i drama apsurda govori o nečemu i taj apsurd nekuda usmerava. Pre svega, jer stvara svoj koherentan svet, u svojoj apsurdnosti ipak dosledan i čitljiv. Paradigma deluje kao da je krenula u mnogo različitih pravaca i onda pronašla opravdanje u „apsurdu“ da na svim tim pravcima ostane. U tom smislu bi, recimo, psihoanalitičko tumačenje ovog filma bilo samo jedna od mogućnosti za "razrešenje", ali film takođe ne nudi dovoljno signala da bi se na toj mogućnosti duže zadržalo - pa se zato, nažalost, na kraju odustaje od bilo kakvog tumačenja, a šteta koju donose apsurd, konfuzija i "otvorenost" je po celinu filma veća od eventualne koristi po višeznačnost priče.

Ako imamo u vidu prethodni film Deana Radovanovića, Ako ikada jedne noći bilo kad (2012), jasno je da se radi o autoru kod koga je sam rediteljski postupak veoma vidljiv i naglašen. Iako je po našem mišljenju pomenuti film uspeliji od Paradigme (jer je postupak delotvorniji), ipak treba pohvaliti autora u njegovoj hrabroj nameri da istražuje granice sopstvenog izraza. Takođe, treba istaći odličan rad ostalih članova ekipe, pre svega dizajn zvuka Jakova Munižabe i fotografiju Aleksandra Karaulića. 

Paradigma Deana Radovanovića istakla se u okviru svoje kategorije na ovogodišnjem festivalu dokumentarnog i kratkometražnog igranog filma u Beogradu, pre svega zbog osobenog stila. Za razliku od ostalih autora koji su svoje izraze oblikovali u pretežno realističnom obrascu, Paradigma se okrenula potpuno suprotnoj tradiciji. Kako primećuje i Đorđe Bajić, filmske uzore Deana Radovanovića treba tražiti u nadrealističkom shvatanju filma - Bajić pre svega izdvaja uticaj Dejvida Linča, koji je i po našem mišljenju u filmu najosetniji, naročito u onom aspektu u kome Paradigma, sem svog nadrealno-apsurdnog efekta, navodi i na svojevrsno psihoanalitičko tumačenje. Paradigma možda nije bila najbolja u konkretnoj konkurenciji (nagradu je, na kraju, odnela Tranzicija Milice Tomović), ali je, po našem uverenju, najbitniji film u okviru iste, jer sugeriše jedan drugačiji pravac kojim naši mladi reditelji mogu krenuti. 

 Jovan Marković 

(Prikaz je nastao u okviru radionice kritike "Filmske sveske", održane na 63. Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma, pod mentorstvom Ivana Velisavljevića.)