DNEVNIK MAŠINOVOĐE (RADOVIĆ, 2016)

Scenario i režija: Miloš Radović - direktor fotografije: Dušan Joksimović – montaža: Đorđe Marković – scenografija: Aljoša Spajić – kostimografija: Dragica Laušević – muzika: Mate Matišić – uloge: Lazar Ristovski, Petar Korać, Mirjana Karanović, Nina Janković, Jasna Đuričić, Mladen Nelević – produkcija: Lazar i Petar Ristovski – koprodukcija: Ivan Maloča – proizvodna preduzeća: Zillion Films, Beograd, Inter Film, Zagreb, uz podršku: Filmski centar Srbije, Pokrajinski sekretarijat za kulturu Vojvodine, Hrvatski audiovizuelni centar, Eurimages – trajanje: 85 minuta – Srbija, 2016.

U svom trećem celovečernjem igranom filmu, Miloš Radović je u jakom polaznom konceptu pronašao meru koja mu je nedostajala u prethodnim ostvarenjima (Mali svet, 2003, Pad u raj, 2004), i potpisao daleko koherentnije delo, čiji su gotovo svi elementi u službi osnovne ideje. Naime, Dnevnik mašinovođe zasnovan je na bizarnom podatku o velikom broju ljudi kojima mašinovođe tokom karijere prekrate život – naravno, bez svoje krivice. Ideja o čoveku  koji je takoreći prinuđen da ubija druge stvara jak simbolički potencijal celog filma, a metafora oličena u mašinovođi nije jednoznačna i lako čitljiva, ne iscrpljuje svoj potencijal u jednom, definitivnom objašnjenju, ali filmu obezbeđuje koherentnost i ne dopušta reditelju da se izgubi u zavodljivom  poigravanju apsurdom.

Priča prati Iliju (Lazar Ristovski), čoveka koji ceo svoj vek radi kao mašinovođa, i čija se životna putanja igrom sudbine ukršta sa putanjom Sime (Pavle Erić/Petar Korać), dečaka kog su roditelji napustili, i koji, kad sazna pravu istinu o svom poreklu, odluči da se ubije, pa ode na prugu i stane pravo pred voz kojim upravlja Ilija. Njihov susret zapravo je jedan od onih retkih momenata kada mašinovođa uspeva da zakoči, što pokreće razvoj odnosa dvojice glavnih junaka, na kom je film i zasnovan. Ilija će usvojiti Simu, čija je sudbina, u nekom smislu, slična njegovoj, najpre jer su obojica odbačeni, Sima kao neželjeno dete, a Ilija kao svojevrsni višak društva koji pripada jedino mikrosvetu železnice. Odrastajući uz Iliju, Sima želi takođe da postane mašinovođa, što mu Ilija, poučen sopstvenim iskustvom, isprva brani. Međutim, Simina želja preovladava, čime se sugeriše da u sazrevanju tuđe iskustvo igra zanemarljivu ulogu. Tako će Sima morati da prevaziđe i prelomni korak u životu mašinovođe – da preživi svoje prvo „gaženje“. Ovako isprepletane, dve životne sudbine, Ilijina i Simina, postaju jedna drugoj terapija. Sima se bori sa odrastanjem, pa je njegovo prvo gaženje zapravo metafora inicijacije u svet odraslih, pristajanje na život onakav kakav jeste, dok se Ilijina priča odvija suprotnim smerom. Njegov odnos sa Simom je put „omekšavanja“, ponovnog zadobijanja prava na emocije na koje on, prema vlastitom uverenju, nema prava.

Način prikazivanja železničkog sveta jedan je od najzanimljivijih elemenata ovog filma. Ljudi koji rade ili koji su nekada radili na železnici toliko su povezani s njom da bukvalno žive u starim, adaptiranim vagonima, u nekoj vrsti uređenog spremišta/remize, ali ceo taj ambijent ne izgleda nimalo ruinirano, već blago začudno, što je efekat za koji su najviše zaslužni scenograf Aljoša Spajić i direktor fotografije Dušan Joksimović. U tom prostoru ljudi sa železnice provode ceo svoj život, pa tako vidimo stvari koje ne bismo očekivali da tu nađemo. Ilija gaji cveće pod veštačkim osvetljenjem, u tom prostoru se održavaju i proslave, kao što je ona povodom Simine mature, vagon u kome živi Ilijina prijateljica Jagoda (Mirjana Karanović), inače psiholog, prenatrpan je knjigama. Fotografija Dušana Joksimovića učinila je da ovakav prostor, kao i ceo film, ne odišu pesimizmom zbog socijalnog položaja likova. Akcentovanje toplih boja (kao upečatljive narandžaste nijanse koja se provlači tokom celog filma) sugeriše pre romantično-melanholično atmosferu. Taj odmak od realističnog prikazivanja odgovara sveukupnoj poetici filma, i poklapa se sa onim što smo od Radovića već navikli da očekujemo – apsurdan, bizaran svet sa izraženim elementima humora.

Radovićev humor u ovom filmu zasniva se na nesporazumu između našeg sveta i sveta mašinovođa – ono što je gledaocu šokantno, gaženje ljudi, mašinovođi je deo posla, i na ironičnim inverzijama počivaju gotovo sve komične situacije i replike. Tako, recimo, na samom početku Ilija dolazi na pregled kod dvoje psihijatara, ali kad oni čuju opis Ilijinog gaženja čitavog romskog orkestra, toliko se šokiraju, da ubrzo Ilija pregleda njih i daje im psihoterapeutske savete. Nevolja je, međutim, što se taj isti tip humora ponavlja, pa posle nekog vremena gubi efekat. Kad je reč o glumi, mladi Petar Korać tumači Simu u skladu sa celokupnom poetikom filma, karikirano i prenaglašeno, što generalno ne predstavlja problem, sem u određenim momentima kada bi dobro došlo malo suptilnosti u izrazu. Ipak, Korać uspeva da zadobije simpatije gledalaca, što i jeste bio njegov osnovni zadatak, dok, sa druge strane, Lazar Ristovski s lakoćom predstavlja nijanse Ilijinog suzdržanog karaktera, a svakako treba pomenuti i mini-bravuru Tihomira Stanića u ulozi samoubice s kojim Ilija pregovora na mostu.

Na planu pripovedne strukture, pak, film povremeno pati od viškova i nerazrešenih čvorova, a najupadljiviji takav višak je propratna, nezaokružena i slabo obrađena priča o Ilijinoj bivšoj devojci Danici (Nina Janković), koja, čini se, postoji jedino zbog toga da bi se nekako motivisala Ilijina rezigniranost i nemogućnost iskazivanja emocija. Iako se reditelj trudio da dovede u vezu Ilijin odnos sa Simom i odnos sa Danicom, u tome nije uspeo, za šta je najbolji primer scena u kojoj Ilija, u skladu sa svojim stavom, hladno i bez pozdrava, isprati Simu u Pirot, a potom halucinira Danicu. Kao da je i sam reditelj osetio nedovoljnu povezanost ova dva događaja, te je morao da svoje objašnjenje Ilijinog stanja poturi jednom od likova, Sidi (Jasna Đuričić), Ilijinoj komšinici i prijateljici. Ima tu još ponekih nemotivisanih scena, kao što je ona kada Ilija i njegov prvi komšija iz vagona, Dragan Dizel (Mladen Nelević), dolaze da biju Ljubu Manijaka (Haris Burina), koji se nalazi, ne znamo zašto, u vodi sa maskom  za ronjenje. Stiče se utisak da je ova scena osmišljena na takav način jedino zato da se unese malo dodatne bizarnosti i komike.

No, crna komedija na tragu Kovačević-Šijan čini se pomalo staromodnom i zato Radovićev film u ovogodišnjoj konkurenciji stoji usamljeno. To možda može biti jedan od razloga prilično mlakog početka bioskopskog života, sa tek nešto preko 6 hiljada gledalaca u prvoj nedelji prikazivanja. S druge strane, ovaj podatak deluje i zbunjujuće s obzirom na to da film ima potencijal da komunicira sa širom publikom, što se i pokazalo tokom njegovog festivalskog prikazivanja. Na festivalu u Moskvi, film je osvojio upravo nagradu publike, dok je i na domaćim festivalima (Palić, Vrnjačka Banja) publika pozitivno reagovala. (Na Paliću je osvojio i specijalnu nagradu žirija, a i izabran je i kao ovogodišnji predstavnik Srbije za nominacije za Oskara.) 

U celini gledano, Dnevnik Mašinovođe je očigledan pomak u karijeri Miloša Radovića, na dramaturškom, ali još više na vizuelnom planu. Većinu manjkavosti prethodnih filmova reditelj je u ovom ostvarenju prevazišao i uspeo da napravi delo vredno pažnje. Zbog toga, Mašinovođa zaslužuje preporuku gledaocima da ga pogledaju u bioskopima.

Jovan Marković

(Kritika je nastala tokom Škole dramaturgije "Slobodan Stojanović", pod mentorstvom Ivana Velisavljevića, u okviru 40. Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji)