STAKLENI ČOVJEK (Šuljić, 2015)

Stakleni čovjek Daniela Šuljića priča je o pojedincu i njegovoj svakodnevici, smeštena u kontekst distopijskog društva koje kontrolišu skeneri. Vremenski obuhvata jedan radni dan, dok prostorno obuhvata sve ono što jedan radni dan podrazumeva: posao, trgovinu, slobodno vreme, san. Glavnog junaka zatičemo na radnom mestu, potom pratimo njegovo kretanje ka supermarketu i stanu, i najzad ga vidimo kako tone u san, a da je sve to vreme neprestano izložen monitorima, zracima skenera i obezličenim zvucima mašina koji vrhunac dostižu jedinom emocijom na filmu – androidnim glasom kompjutera iz off-a, nalik na mantru, kojom kao da želi da hipnotiše glavnog junaka, dok govori o svojoj dobroti.

Autor se u izrazu odlučuje za linijski crtež plave boje kojim svodi predmete i ljude na konture, lišavajući ih sadržaja, i crvene boje, kada prikazuje zrake skenera. Na ovaj način postiže se jak stilski izraz transparentnosti koji doprinosi utisku otuđenosti (engleski naziv filma i jeste Transparency, transparentnost, providnost). Kako radnja filma odmiče i glavni akter se kreće kroz različite prostorne kontekste, autor stepen otuđenosti podiže za viši nivo, izostavljajući bilo kakav mogući dijalog među ljudima (naročito upadljivo u sceni u kojoj čovek kupuje u supermarketu), osim sa policajcem koji čuva zgradu u kojoj glavni junak živi - što oslikava autoritarnu atmosferu.

Zvuk je treći činilac u gradnji priče i sveden je na konstantnu prisutnost jednoličnih taktova rada mašina, koji prate svaki pokret glavnog junaka, čak i onda kada zarad ličnog zadovoljstva sluša muziku koju sam bira. Pored svega ovoga, koherentan stilski pristup ogleda se i u statičnim položajima kamere i kontinuiranoj montaži koji ne dozvoljavaju bilo kakvo uzbuđenje već su u službi sveukupne jednolične atmosfere filma. 

Iako se bavi temom koja je toliko puta dopadala šaka rediteljima (setimo se samo filma Her iz 2013., kao najsvežijeg primera, u kome se Teodor zaljubljuje u glas kompjuterskog programa Samante), ovaj film uspeva da dostigne originalnu i autentičnu viziju društva u bliskoj budućnosti. On nije pretenciozan, a njegova intenzivnost, paradoksalno, leži u njegovom stilski i narativno koherentnom prikazu obezličenja i jednoličnosti.

Čovek okružen mašinama ne komunicira, ali se smeje, i sve dublje zaranja u kontrolisan i algoritamski svet. Tako film na kraju postavlja brojna zanimljiva pitanja: da li ćemo kao svesna bića biti u stanju da prepoznamo i da se odupremo jednoj ovakvoj situaciji? Da li ćemo uopšte moći da damo svoj pristanak ili ćemo stihijski, hipnotisani androidnim glasovima samo naučiti da prihvatimo zadato stanje sa osmehom na licu? Da li ćemo dozvoliti sebi tu gotovo sarkastičanu konturu do koje smo “istanjeni”?

Vladimir Zaharijević

(Prikaz je nastao u okviru radionice kritike "Filmske sveske", održane na 63. Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma, pod mentorstvom Ivana Velisavljevića.)

 

Stakleni čovjek.  Režija i scenario: Daniel Šuljić;Animacija: Daniel Šuljić, Martina Meštrović, David Lovrić, Jelena Oroz, Nenad Laktašić; Dizajn: Daniel Šuljić;Kamera: Daniel Šuljić; Montaža: Daniel Šuljić; Oblikovanje zvuka: Daniel Šuljić, Stanislav Kovačić; Muzika: Daniel Šuljić; Producent: Igor Grubić; Produkcija: Kreativni sindikat; Koprodukcija: Zagreb film; Potpora: Hrvatski audiovizuelni centar; Trajanje filma: 6’ 10’’