ZORAN JANKOVIĆ O VARVARIMA

Leto nas je izneverilo, otperjalo na talasu lažnih obećanja, ali, ako je za utehu, srpska filmska ponuda deluje sve privlačnije. Imajući u vidu godine i godine koje ovdašnja filmska ostvarenja provedu u grotlu postprodukcije, kao i opštu neizvesnost, jasno je kao dan da je tu ipak reč tek o sticaju okolnosti sa srećnim ishodom; ipak, samo nekoliko dana nakon “Lav Hantera” braće Bala filmoljupcima je stigla novi povod za zadovoljstvo.

Varvari, debitantski dugometražni igrani film Ivana Ikića, počivaju na priči zasnovanoj na isečku iz života mladenovačkih fudbalskih navijača/huligana/zgubidana… i sasvim skladno se nadovezuju na kraći niz debitantskih filmova utemeljenih u veru u spoj naturalizma i društvene svesti. Premda Varvari sveukupno gledano ostavlju bleđi utisak od dva prethodna filma iz tog mini-talasa (Tilva Roš Nikole Ležaića i Klip Maje Miloš), i čitava ekipa koja stoji iza Varvara i oni među posetiocima bioskopa koji se odluče da ovom sasvim valjanom filmu daju šansu imaju puno razloga za zadovoljstvo krajnjim ishodom ovog dela.

Istina, Varvari ne poseduju silovitu emotivnost i odrešitost Klipa, nema tu ni autentičnosti i zaokruženosti koje krase Tilvu Roš, ali, i mimo tih poređenja, Varvari ostavljaju utisak posve uspelog debitantskog filmu. Ikićev naturalizam je promišljen, a vredi istaći da je on dosta elegantno uspeo da pojasni širi društveni kontekst i relevantnost priče koju je odabrao da ispripoveda baš u ovom trenutku. Tome treba pridodati i lakoću sa kojom fotografija i montaža prate atmosferu, duh i ritam priče, kao i egzistencije junaka koji srljaju ka beznađu od koga na fatumskom nivou ionako nikako ne bi mogli da uteknu, a pohvale zaslužuje i efektan odabir muzike.

Varvari otvoreno očitavaju ideološka ubeđenja svog ključnog autora i na tom planu Varvari odnose laku pobedu nad, recimo, ideološkom nezgrapnošću čak i degutantno didaktičnog Šišanja od pre par leta. Istini za volju, Ikić na tom polju nepotrebno istrčava u pravcu brzpotezne poente (baš junaci Varvara po dolasku na protest zbog samoproglašenja nezavisnosti Kosova i Metohija u Beogradu učestvuju u onim čuveno-zloglasnim krađama patika i sportske opreme), ali to se, skupa sa povremenim neskladom u glumačkoj igri odličnih i izrazito nadahnutih naturščika i nekih od ovde uposlenih profesionalnih glumaca, lako da pojasniti početničkim nesigurnostima i omaškama u proceni.

Krajnji zbir otkriva sledeće – barem jedna od preostalih svetlih tradicija srpskog filma, ona koja se tiče zadovoljavajućih, pa i vrlo uspelih debitantskih filmova autora iz Srbije, u Varvarima je dobila još jedan snažan argument, a Ikić je ovim filmom svakako izborio pravo na ponos sa punim pokrićem.

Izvor: City Magazine