NEPOSLUŠNI (2014) - ANALIZA

U BAJCI, NA BICIKLIMA:
TEMATSKA ANALIZA FILMA NEPOSLUŠNI MINE ĐUKIĆ

Upozorenje: u tekstu se analizira celina filma, što uključuje i opise scena koje su važne za preokrete u priči, kao i kraj filma.

Režija i scenario: Mina Đukić. Direktor fotografije: Đorđe Arambašić. Montaža: Ivan Vasić, Dragan Von Petrović. Scenografija: Nikola Berček. Kostimografija: Suna Kažić. Uloge: Hana Selimović, Mladen Sovilj, Marko Janjić, Danijel Šike, Minja Subota, Branka Šelić, Žarko Radić. Produkcija: Kiselo dete, Beograd / Les films d’Antonine, Paris / Augenschein Filmproduktion GmbH, Köln.

Zemlja i godina proizvodnje: Srbija, 2014.

Iako pripadaju umetničkom, autorskom filmu, Neposlušni Mine Đukić drže se matrice klasične road-movie dramaturgije: dvoje odlaze na put, polako shvataju prirodu svog odnosa, otkriju da su zaljubljeni jedno u drugo, i da to može biti problem. Međutim, romantična atmosfera gotovo nestvarnih predela po kojima se voze dvoje junaka, i veoma važna uloga začudnog naratora, od Neposlušnih stvaraju bajkovitu drumsku melodramu, koja osim muško-ženskog odnosa tematizuje odrastanje, smrt detinjstva, i, naposletku, majčinstvo, te u domenu značenja postaje nešto komplikovaniji slučaj.

Kao što i sam film Neposlušni predstavlja oproštaj od večite igre koju čini detinjstvo, odnosno pokušaj da se ta igra zadrži na silu, tako i likovi ovog filma predstavljaju već zrele ljude koji odbijaju da se pokore zakonima odraslih. Film govori o Leni (Hana Selimović) i Lazaru (Mladen Sovilj), najboljim prijateljima iz detinjstva, koji se sreću posle tri godine, kada se Lazar vrati u rodni grad, na sahranu svog oca. Tu počinje zaplet, smešten u pomalo izmeštenu sadašnjost malog vojvođanskog mesta. Uskoro, Leni i Lazar kreću na put, i, vozeći se biciklima po romantičnoj ravnici u leto, uživaju u slobodi i uzbuđenju koje im donosi igra na granici prijateljstva i ljubavi.

Fabula filma, međutim, počinje nešto ranije, u Lazarevom i Leninom detinjstvu. O tom periodu najviše stvari doznajemo iz Lenine perspektive, zbog čega, već na početku, gledaoci imaju utisak da je ona glavna junakinja filma. Vidimo da su mali Lazar i mala Leni (Raslav Sekulović i Dunja Tatić) bili „neposlušna deca“, najbolji drugari nezainteresovani za bilo koga drugog, a da se njihov odnos formirao u igrama moći i prevlasti. Oni se kreću pustim mestima unutar sveta odraslih, po skrivenim kutovima pored kuća i groblja, gde se u kadrovima ne pojavljuje niko osim njih. Nesputano jure biciklima kroz prirodu, slobodno i neposlušno piške negde uz samu kuću, u kutu ulice, gde lako mogu biti viđeni. Odnos moći konkretizuje se u različitim dečjim igrama – ko će duže da izdrži u igri gledanja, a da ne pokaže emociju, ko će jače i uspešnije da udara u igri „crvenih rukavica“. Kada nije sa Lazarom, Lena nema odnos prema stvarnosti: ona se šeta grobljem, izgovarajući imena sa nadgrobnih spomenika, mašući im rukama u znak pozdrava, i šaljući im poljupce. Tema detinjstva dodatno je potcrtana pojavom Minje Subote, uz čije su dečje pesme brojne generacije u ovoj zemlji odrasle, a koji je u ulozi Naratora, direktno se obraća kameri, i u jednom trenutku čak utiče na radnju filma.

No, iako se flešbek scene iz detinjstva pojavljuju duž celog filma, glavna priča koju pratimo smeštena je u sadašnjost, i teče od trenutka kada se Lazar i Leni, u svojoj 24. godini života, ponovo sretnu. Lazar je otišao na studije u inostranstvo, i tri godine se nije javljao. U međuvremenu, Leni je postala drugačija osoba: doduše, i ova Leni je još dete koje paradajz jede kao jabuku, ne može da se probudi ujutru, i takmiči se u tome ko više brljavi na svečanom ručku. Ali ova Leni, kao što saznajemo od Naratora, pati od depresije onih koji ostaju u provinciji, pokušava da se uteši seksualnim avanturama, i kljuka se životinjskim sedativima, koje lako nabavlja, pošto su joj roditelji vlasnici apoteke. Uz blede izgovore, izbegava svog momka Miljana (Marko Janjić), jer nije spremna da mu bude verna, ni emotivno ni fizički. Pored svega, ona je mezimica svog oca Aleksa (Žarko Radić), prema kojoj se on i dalje ponaša kao prema nežnoj devojčici što možda neće moći sama kod kuće dok roditelji nisu tu, a s majkom Anom (Branka Šelić) ima površan odnos dveju žena koje se ne razumeju (njihovu vidljivu interakciju čine kratke replike i igre prebacivanja i ignorisanja). Međutim, kako opet saznajemo od Naratora, Lenin najveći problem je taj što je trudna, a nije sigurna čije dete nosi.

Ponovni susret Lazara i Leni odigrava se upravo u trenucima naglih nagoveštaja svršetka detinjstva – Lazaru je umro otac, a Leni saznaje da je u drugom stanju. Od tada, Leni strastveno pokušava da nastavi odnos sa Lazarom tamo gde je nekada prekinut: u zajedničkom detinjstvu. Pre bilo kakvog pozdrava, preko stolova na daći, Leni gleda u Lazara, kao nekada, kada su se takmičili ko će duže izdrži a da ne pokaže emociju, na šta on uzvraća novim izazovom – ko će biti neposlušniji, ko izdržljiviji, u, s obzirom na situaciju, nedoličnom ždranju. Tu Lazar izlazi kao pobednik, a Lena, sa detinjim suzama u očima, priznaje poraz. Tokom sledećeg susreta, u apoteci, razdvojeni šalterskim staklom, bez reči zaigraju „crvenih rukavica“: na kraju igre, Lena pokuša da pljune Lazara, ali pljuvačka završi na staklu. Kada se najzad sretnu nasamo, bez simboličnih prepreka, Lazar i Leni ipak razreše svoje nesporazume nastale zbog nejavljanja i neviđanja, vraćaju se starom duhu slobode i neposlušnosti, i furiozno prolaze kroz pijacu, razbacujući voće i povrće. Osećanje slobode i prijateljstva iz nestašnog detinjstva ponuka Leni da ode dalje, i pita Lazara da li bi smeo da krene s njom na put u nepoznato, biciklima, na šta on odgovori ponovnim podizanjem uloga, predloživši da se pođe odmah.

Putovanje na koje odlaze predstavlja zaustavljeno vreme između detinjstva i onoga što sledi: izbačeni iz konteksta svakodnevice sopstvenih života, Lazar i Leni prolaze kroz neku gotovo izmaštanu zemlju, kroz idealizovani, beskrajni žitni Oz, u kojem vreme nema nikakvu ulogu, osim što dani smenjuju noći. Uvek je dovoljno toplo, uvek ima dovoljno hrane, uvek dovoljno čiste odeće za presvlačenje, jer sve izlazi iz jedne male korpe, kao iz torbe Meri Popins. Tokom puta, Leni igra toplo-hladne odnose sa Lazarom, pokušava da ga pravi ljubomornim dodvoravajući se Joci Fitilju (Ivan Đorđević), momku koji se u nju platonski zaljubi i na čiji salaš svrati da napuni telefon. Joca se savršeno uklapa u iskrivljenu verziju detinjstva koje preživljavaju Leni i Lazar: obožava petarde i vatromete, pokušava da zadobije pažnju devojke koja mu se sviđa nezgrapnim šalama, dok pakosno omalovažava mladića kojem zavidi.

Međutim, ova romantična bajka biva prekinuta zvonom za uzbunu, kada Lazar i Leni, bežeći od kiše, nezvani upadnu na svadbu. Pokušaj da okaljaju i oskrnave venčanje, da zajedničkim snagama ismeju simbol zrelosti, izvrnu ruglu proslavu onoga što bi po nekom opšteprihvaćenom redosledu trebalo da kruniše ljubav dvoje ljudi, završi se kao veliki fijasko za Leni: Lazar se spanđa za zgodnom svadbarkom, što Leni doživi kao izdaju, i, nalik na tužno i ostavljeno dete, preko telefona sa pokidanim kablom moli svog tatu da dođe po nju.

Ipak, Lazar i Leni se nekako pomire, a uskoro im se priključuje i Dani (Danijel Šike), dečak kog sretnu na putu, kraj reke. Iako Danija prihvataju kao drugara i saputnika, gotovo neprimetno Lazar i Leni počinju da se ponašaju kao dvoje odraslih u odnosu na to samo i nezaštićeno dete. Tokom seoskog maskenbala povodom Dana mrtvih, na groblju, Lazar i Leni saznaju da je Dani siroče kom su roditelji poginuli, koje poput njih beži od svega što ga plaši i s čim ne ume da se suoči. Na sasvim kratko, oni postaju porodica, a uporedo jača i seksualna privlačnost između Lazara i Leni. I dok dečak nedaleko odatle priprema hranu, Lazar i Leni se konačno predaju jedno drugom i vode ljubav u ambaru. Posle toga, u rano jutro, Lazar krišom i bez pozdrava odlazi, ispred tornada koji potresa salaš i nanosi lakše povrede Leni i Daniju. Leni tako ostaje sa dvoje dece – sa malim usvojenim dečakom i sa detetom koje očekuje. Lazar im iz daljine šalje pozdrav u vidu vatrometa preko sunčanog, plavog neba, a Lena sa detetom ulazi u kuću. Ostajući sami, Leni i Dani okreću se jedno drugom. Leni ga podiže poput deteta kome treba zaštita, i smiruje dugim zagrljajem. Time Leni pokazuje da je odrasla, a kraj priče sa decom i detinjstvom je tamo gde počinje priča majke, uz stihove dečje pesme koju pevaju Anica Zubović i Minja Subota: „Neka uvek bude sunce, neka uvek bude nebo / Neka uvek bude mama, neka uvek budem ja“.

U tematskom smislu, Neposlušni su, prema tome, film o problematičnoj devojci koja odbija da odraste, no kada sazna da je trudna, i nakon što shvati da je princ na belom biciklu otišao zauvek, konačno prihvata odgovornost zrele osobe, odlučivši da bude majka. I bilo bi to sasvim zadovoljavajuće tumačenje, da se ne čini kako postoji nekakav višak, koji je u ovoj analizi priče ostao prećutan: naime, da li je ovo realistička priča, ispričana pravolinijski, bez odmaka, klasičnofabularno? Odgovor na to pitanje je, čini se, negativan, jer Neposlušni sadrže nekoliko signala vrlo jake stilizacije i samosvesti.

Tako u jednoj sceni drug (Bojan Žirović) pita Leni kakav joj se film gleda, a ona mu kaže: ,,Da je komplikovano, da se dešava u zabiti, i da se vole“, što je zapravo opis njenog ljubavnog slučaja koji čini radnju Neposlušnih. Leni nam time predočava generalnu emociju filma, ali i sugeriše bitan deo svoje ličnosti – sanjarenje. Da Leni doživljava svoj život kao film, svedoči upravo neobična pojava Minje Subote u ulozi Naratora, koji učestvuje u događajima, vodi priču, a ponekad i direktno utiče na njen tok. Kao kakav pripovedač romana, on kazuje priču iz Lenine perspektive, mada se ponekad čini i da radi protiv nje.

Pomenimo nekoliko primera kako bismo razjasnili ovu funkciju Naratora. Recimo, scena sahrane Lazarevog oca, na kojoj Narator ima ulogu sveštenika, povod je da se vratimo u scene iz Lazarevog i Leninog detinjstva, koje su se takođe odigravale na groblju. Vidimo Lazara i Leni dok igraju svoj detinji repertoar – žmurke i šaptanje izmišljenog jezika – a Narator,  stojeći kao deo scenografije, govori da tu decu ništa ne razume. Time se gledaocima sugeriše da stupaju u vrlo ličan i poseban kosmos koji su ova dva deteta sazdala isključivo za sebe. Skoro dvadeset godina kasnije, taj isti jezik Leni koristi da bi, krijući se u šupi, dozvala Lazara, misleći da će je nekom magijom njihove povezanosti primetiti. Lazar to rešava malo realističnije – on uđe u apoteku gde Leni radi i pozove je da se vide. Kod prvog uspešnog susreta nakon tri godine, Narator sugeriše gledaocima o kojoj vrsti priče treba da razmišljaju povodom Neposlušnih, postavljajući retoričko pitanje: hoće li Lazar uspeti da probudi Leni iz sna, ili će ga ona pretvoriti u žabu?

Kako film odmiče, izgleda da smo svi uvučeni u taj san, u tu bajku na velosipedima: svetli kolorit plavetnog neba i žutog klasja, nenarušen od strane građevina, ili nepotrebnih osoba, naglašava romantične prizore vojvođanskih seoskih puteva, dok dvoje mladih jezde na biciklima, a njena kosa i suknja lepršaju na vetru, i potvrđuje nam da gledamo idealizovanu ljubavnu priču, očišćenu od svega osim subjektivnog doživljaja junakinje. No, upravo Narator odlučuje da tu idilu prekine. U već pomenutoj sceni svadbe, Lazar i Leni ponavljaju svoje bahato, neposlušno ponašanje koje su pre toga demonstrirali na pijaci, a Narator, sada u ulozi svata, najpre publici kaže da će zagorčati život junacima, potom šapuće nešto zgodnoj devojci na uho, i ona odvlači Lazara u kupatilo, iza čijih vrata ostaje skrhana Leni, uokvirena prozorom, ponovo pred staklenom barijerom koja je razdvaja od Lazara. Ovo je trenutak kada Narator prestaje da bude puki izveštač ili komentator nečega što je bilo očigledno i pre njegove pojave, i otkriva da je učesnik, ako ne i tvorac priče. Štaviše, sledeći put kada se pojavi, u hodniku po kome Lazar luta tražeći Leni, on mu ukaže na koja vrata da kuca.

Dakako, nemoguće je zanemariti auru koju Minja Subota kao glumac i pevač ima u izvanfilmskoj stvarnosti: on je legendarni voditelj dečjih programa, kompozitor i pevač nekih od najpoznatijih dečjih pesama na prostoru bivše Jugoslavije. Ipak, on ne igra sebe u filmu, već iz scene u scenu uzima druge uloge. Nekada ga čujemo samo iz off-a, ali se, indikativno, fizički pojavljuje na groblju (u scenama iz detinjstva i na sahrani Lazarevog oca), u svadbenoj sali, i na kraju filma, pored žita, dok Lazar beži ispred tornada, a Leni sa Danijem prema obližnjoj kući... U pitanju su, reklo bi se, opredmećene metafore za početak i kraj života, i za sazrevanje, dakle: suštinski važni momenti u kojima Narator odlučuje da se obrati gledaocima i saopšti im ključne informacije o priči. No ima li Narator neku funkciju izvan metaforičke i eksplikativne?

Zamislimo da Narator ne postoji. Naravno, opet bismo dobili romantičnu priču bez srećnog kraja, ali bismo bili uskraćeni za duhovite, ironične prepade koji presecaju emociju scena. Možda bismo se i mi, kao i Leni, previše zaneli, ili bismo bespogovorno poverovali u priču? Narator nas, dakle, podseća da ovo nije naprosto film o ljubavi: ovo je film o ljubavnoj priči. Na taj način, autorka stvara distancu i demistifikuje tipično ženski mit o ljubavi kao ,,sudbinskoj“, i u najmanju ruku ,,filmskoj“, i daje nam pogled na odrastanje (žene) kao na trenutak u kojem prestaje takva idealizacija ljubavi.

Možda je i poslednji kadar neba sa pucnjavom vatrometa – eksplozivnog, glamuroznog i kratkog – zapravo metafora za idealizovanu, filmsku ljubav; možda nam time film Neposlušni želi dobrodošlicu u stvarnost.

Napisali: Aleksandra – Sanja Glovacki, Sara Marković, Irina Subakov, Aleksandar Savić, Strahinja Madžarević i Andrija Lakić.

Mentor, lektor i urednik: Ivan Velisavljević.

(Analiza je nastala u Školi dramaturgije „Slobodan Stojanović“, u okviru 38. Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji.)