VUK RŠUMOVIĆ O SVOM REDITELJSKOM DEBIJU - FILMU NIČIJE DETE

DUGOMETRAŽNI igrani film "Ničije dete", kojim će se scenarist i dramaturg Vuk Ršumović prvi put predstaviti i kao reditelj, snimljen je bez uobičajene medijske pompe koja prati ovakve događaje, a producent, kuća "Art i popkorn", premijerno prikazivanje planira za leto iduće godine. Scenario, zanimljiv već zbog same činjenice što se bazira na autentičnoj priči, još dok je bio u fazi razvoja doneo je Ršumoviću priznanja na raznim filmskim marketinzima u inostranstvu (na pičingu u Rimu bio je proglašen najboljim projektom), a imao je i podršku Filmskog centra Srbije.
- Bio sam fasciniran pričom, a čuo sam je od moje supruge Ane Tomović, pozorišne rediteljke, koja je radila radionicu u Domu za maloletne delinkvente u Beogradu. Vaspitač joj je ispričao sudbinu dečaka koga su sredinom osamdesetih godina ljudi pronašli u šumi, u Bosni, među vukovima. Odatle je prebačen ovde, u Centralno prihvatilište za nezbrinutu decu bivše Jugoslavije, gde se potpuno socijalizovao - počeo je da govori, da se druži sa ljudima, ide u školu... Ali nikada nisu saznali čije je dete, koliko tačno ima godina, kako se našao u šumi, da li su ga zaista životinje othranile, jer ni sam ništa nije znao o sebi. Kada su počeli ratovi na ovom prostoru, po nekoj inerciji, kao što su srpska deca iz domova u Hrvatskoj dolazila ovde, tako se i on vratio u Bosnu. Tamo mu se već nekako zatvara krug sudbine, a kako je "Ničije dete" igrani film, mnogo toga sam domaštao.

* Da li je to mogao da bude i dokumentarni film?
- Imao sam tu dilemu - dugo sam razmišljao šta da radim sa pričom koja je autentična, a toliko uzbudljiva da se čini nemogućom. Na kraju sam i ja otišao kod vaspitača Dragana Rolovića i on je postao moj stručni saradnik na filmu. Mnogo vremena sam proveo istražujući samu temu, kroz neke druge slične slučajeve koji su poznati u svetu, i kroz psihologiju, ali sam stao shvativši da ipak radim igrani film, i da moram da radim na onome što je fikcija, što je moje. Na kraju, dobili smo priču koja se zasniva na autentičnoj sudbini, i koja se razvila u nekim drugim pravcima.

* Šta je ono što fokusirate u priči - da li je to pitanje čovekovog identiteta i onoga što formira njegovo osećanje pripadanja?
- Mnogo je tema koje mogu da se izvuku iz ovakve priče, zato što ima arhetipski potencijal, i to je nešto što svi prepoznaju. I u drugim kulturama postoje slične, autentične priče o napuštenoj deci koja odrastaju sa životinjama, a lokalni kontekst je činjenica što se naša događa u periodu kada se jedan sistem vrednosti, zajedno sa državom u kojoj je nastao, raspada. To joj daje specifičnost, ali sam shvatio da ne mogu da se bavim svim temama i da lajtmotiv filma treba da bude pitanje pripadnosti.


* Gde zaista želi da bude vaš junak, kome on pripada?
- Ne pripada nikome - nema nacionalni predznak, to je ono što ga zbunjuje, vidi da se u Bosni nešto dešava, ali nema u glavi "fioku" da bi razumeo zbog čega se neki ljudi ubijaju. Moram da kažem i to da sam oduševljen naturščikom Denisom Murićem koji igra glavnog junaka, kao i ostalim klincima, Pavlom Čemerikićem, Isidorom Janković... Tu je i profi deo ekipe koji je sjajno napravio svoje likove - Tihomir Stanić, Miloš Timotijević, Borka Tomović, Goran Šušljik, Branka Šelić, Zinaida Dedakin...

Više ovde:  http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:452989-Vuk-Rsumovic-Put-na-kome-se-postaje-covek