POLET i KINEMATOGRAFIJA

Izložba POLET o ekonomskoj propagandi u Jugoslaviji šezdesetih isedamdesetih održava se u Kulturnom centru Beograda od 27. marta do 13. aprila. Na njoj su izloženi oglasi iz časopisa Ekonomska politika koji promovišu najraznovrsnije grane industrije i obraćaju se različitim ciljnim grupama. U katalogu izložbe Branko Dimitrijević i Vladimir Čeh su izneli nekoliko vrlo zanimljivih opservacija o uplivu filmske reperezentacije odnosno filmskog esnafa u privredne tokove.

U svom tekstu, Dimitrijević briljantno analizira film Ljubav i moda Ljubomira Radičevića i kaže,
"Primera radi, te 1959. u Jugoslaviji je kupljeno 40.000 frižidera, za razliku od 15.000 kupljenih
prethodne godine.
Naredne godine snimljen je i film Ljubav i moda koji je, osim što je promovisao prvu jugoslovensku filmsku starletu Bebu Lončar i niz čuvenih muzičkih šlagera, prikazao Beograd(u boji!) kao da je neki swinging city, uvodeći temu koja naizgled nije imala ništa sa omunističkom ideologijom: „zaplet“ ovog filma (ako radnja ovog filma uopšte i ima zaplet) zasniva se na konkurentskom odnosu između dve socijalističke firme, Jugošika i
Jugomode. Ove dve modne kuće postaju simboli nove „tržišne utakmice“ u kojoj ono što je bilo deklarisano kao „socijalistički moral“ u poslovanju nestaje pred logikom karakterističnom
za kapitalistička uređenja. „Nije mi toliko do bruke koliko do tržišta!“ – izgovara na jednom mestu komercijalni direktor Jugošika, u trenutku kada je izgledalo da neće uspeti
njihov „tržišni rat“ sa Jugomodom i kada je valjalo smisliti strategiju koja će po svaku cenu obezbediti poslovni uspeh. Ako je samoupravljanje bilo alfa ekonomskog sistema SFRJ,tržište je tokom šezdesetih postalo njegova omega. Međutim između alfe i omege postojalo je čitavo prostranstvo krupnih protivrečnosti."
Novi Kadar Dimitrije Vojnov se nadovezuje u svom tekstu o izložbi koji je u celini dostupan ovde, kaže,

"U svom tekstu u povodu Poletove izložbe Ja letim za London, a vi? Vladimire Čeh kaže, „U to vreme „reklama“ i „reprezentacija“ bile su knjigovodstveno izjednačene. Pričalo se da se u Sloveniji trošilo 5 odsto na reprezentaciju, a 95 odsto na oglašavanje, dok je u Makedoniji bilo obrnuto.“ To je drugi aspekt ove priče. Kao što veliki koncerni na Zapadu kroz oglašavanje u medijima sebi na određeni način kupuju blagonaklonost tih kuća u slučaju da ih sustignu određene kontroverze, tako su i jugoslovenska preduzeća obezbeđivala svoju poziciju u svetu medija, pa i kulture. Deo svojih prihoda ova preduzeća su mimo propagandne svrhe plasirala u medije, često finansirajući i umetnička ostvarenja koja su prethodno naravno bila legitimisana u institucijama kulture. Od trenutka kada je zadužena institucija proglasila neko delo za vredno ono je moglo računati na podršku privrede tako da su ove kuće bili veliki investitori u umetnost ili mecene, u pojedinim slučajevima čak šireći i formalno svoj delokrug posla npr. u slučaju Inexa i Inex Filma ili Avala Filma i Jugoexporta.

Jedna od karakteristika Crnog talasa koja ga je činila subverzivnim po tadašnji režim bila je činjenica da junaci u njihovim filmom mahom nisu imali zaposlenje. Dimitrijević u svom tekstu kao primer prikaza konkurencije u jugoslovenskom filmu uzima Ljubav i modu Ljubomira Radičevića. Međutim, postoji i čitav talas filmova o indsutrijalizaciji zemlje koji su se bavili ne samo razvojem naše ekonomije i njenih emancipatorskih projekata već i društvenim kontradikcijama i ličnim traumama koje su je pratile. Tom korpusu svakako pripadaju klasici kao što su Zenica Jovana Živanovića i Uzavreli grad Veljka Bulajića, zatim Pogon B Vojislava Nanovića, Te noći Jovana Živanovića, Ljubavni život Budimira Trajkovića ili Erogena zona – oba radovi Dejana Karaklajića. Međutim, jedan film koji je nastao nekoliko godina posle perioda na koji se fokusira ova izložba je možda i najparadigmatičniji a to je Na putu za Katangu Živojina Pavlovića, teskobna priča o sudbinama rudara u ključu pozne faze Crnog talasa, nastala sa ogromnom finansijskom podrškom Rudarsko topioničarskog basena Bor"

Konačno Vladimir Čeh u tekstu povodom izložbe iznosi jdnu zanimljivu činjenicu vezanu za esnaf,

"Pravljeni su „režirani“ oglasi, snimani su spotovi. U „glavnim ulogama“ bile su manekenke i manekeni. Glumci se još nisu pojavljivali. Nekako je bilo malo sramota raditi taj posao. Samo se Momo Kapor šezdesetih i početkom sedamdesetih nije stideo svog rada u Jugoslavija publiku. Ali, on je bio pre slikar i pisac nego propagandista i taj posao mu je bila više sinekura nego profesija. Drugi „teksteri“, pa i reditelji, radili su „reklame“ anonimno željni honorara ali ne i negativnog publiciteta. Tek osamdesetih, posle pokretanja Portoroškog propagandnog festivala, postalo je zaista in raditi u oglašavanju."

Izložba se zatvara 13. aprila.