JANKOVIĆ vs MATIČEVIĆ

Novi kadar Zoran Janković uradio je intervju sa Mladenom Matičevićem za regionalni sajt Pazi snima se. Prenosimo najzanimljivije delove tog razgovora,

Mladen Matičević

• Nastanak “Mog zanata” nije pratila uobičajena medijska halabuka; možete li, stoga, da nam predstavite genezu ovog projekta?

Kao veliki fan Arsena Dedića, od 2006 godine imao sam veliku želju da snimim dugometražni dokumentarni film o njemu i njegovoj umetnosti. Ta ideja je bila samo jedna od mnogih koje nosim u sebi i pretila joj je realna opasnost da ostane isključivo u mojoj glavi, sve dok na jednom od izdanja dokumentarnog festivala DokuArt u Bjelovaru nisam upoznao gospođu Veru Robić Škarica. U decembru 2011 godine, došao sam u Zagreb i Veri predložio da bude producent. Na moju sreću, njoj se dopao moj koncept i pristala je. Posle dve godine mukotrpnog rada stvorili smo film na koji sam izuzetno ponosan.

• Kako je tekao sam proces snimanja? Kako se Dedić pokazao tom prilikom?

Kada pravite film o realnoj osobi i kada je ta osoba vrhunski umetnik, proces rada je uvek veoma kompleksan. Ako pokušavate da na svoj način ispričate priču o nečijem životu, taj neko je primoran da vas pusti u svojoj privatni svet, a to nije lako. Između Arsena i mene se, uz mnogo uspona i padova polako ali sigurno uspostavljalo poverenje, i mislim da smo na premijeri filma definitivno shvatili da smo uradili veliki dobar i pošten zajednički posao. Snimanje sa Arsenom nije uvek bilo lako, ali ni rad sa mnom nije lak. Arsen je jedini genije koga sam lično upoznao i ceo ovaj film je posveta toj genijalnoti.
scena iz filma “Moj zanat”

• “Moj zanat”, reklo bi se, na implicitnom nivou predstavlja nastavak razrade motiva tihih heroja, koji je predstavljao jednu od osnova vašeg ranijeg dokumentarnog rada, “Kako postati heroj”, zar ne?

Ja se u svakom filmu, i uvek bavim isključivo herojima, bilo da pokušavam da pronađem jednog u sebi ili da se bavim genijalnim muzičarem ili na polju igranog filma , kao što ste vi to formulisali, tihim herojem. Filmovi treba da pripadaju herojima. Ne volim priče o ljudima koji isključivo trpe život i ne preduzimaju ništa. Život i umetnost imaju svrhe samo ukoliko u sebi i svojim delima pokušavate da pronađete herojsko i uzvišeno.

• Na Klasik TV-u trenutno se emituju “Neki novi klinci”, serija koju ste režirali. Kako vama kao ključnom autoru ova serija izgleda danas?

Jako volim seriju “Neki novi klinci”. Iako ona nije moje autorsko delo u smislu da je to projekat koji sam sam osmislio, gurao i realizovao, veoma sam ponosan na nju. Mislim da je ona jedna šarmantna pozitivna utopija u koju je moguće sakriti se od neprijatnog sveta u kome svi zajedno živimo. Ključni autor i duša tog projekta bila je autorka scenarija , moja draga i nikada prežaljena prijateljica Spomenka Kovač. Generacije klinaca koje vole ovu seriju, taj mali divni svet duguju Spomenki Kovač.

scena iz filma “Zajedno”

• Kako ste sa ove tačke zadovoljni prijemom vašeg igranog filma “Zajedno”? To je film koji je dugo putovao do gledalaca.

Taj film je, zbog veoma skromne reklame, u bioskopima videlo tek nekoliko hiljada ljudi. Na YouTubeu ga je u različitim “kačenjima” videlo više od milion ljudi. RTS ga već dva puta za redom pušta pred Novu Godinu. Film je dugo putovao, ali je stigao u srca ljudi, gde mu je i mesto. To je film koji jako volim, i koji će po mom mišljenju vrlo,vrlo dugo živeti.

• Na planu tona i motiva “Zajedno” u dobroj meri korespondira sa onim što znamo iz vašeg scenarističkog rada, TV filma “Noćni igrač”. Mislite li da kod nas i dalje ima nade za obnovu, odredimo to tako, egzistencijalistički intoniranih melodrama na tragu nasleđa francuskog filma tog soja?

Posmatrajući srpsku kinematografiju čiji su junaci uglavnom unesrećeni, silovani, progonjeni, siromašni i na karikaturu svedeni junaci, nisam siguran koliko ima nade za filmove čiji junaci su intelektualci čiji problemi nastaju isključivo usled njihovih emocija. Nadam se da ima. Trenutno pišem dva teksta koji bi mogli postati takvi filmovi.

• Nakon uspeha “1 na 1”, dugo je kao vaš naredni projekat figurirao naslov “Čelik i sunce”. Šta se dogodilo sa tim projektom i tom namerom?

“Čelik i sunce” je moj najbolji scenario (pisao sam ga sa Sašom Radojevićem), i svi su mu se u proteklih deset godina divili. On izgleda ima samo jedan problem, a to je što je njegov glavni junak, srpski oficir, pravi heroj, neko koga bi u američkoj verziji filma igrao Clint (Eastwood). U opštoj potrebi koja je ovde do sada vladala, potrebi da se srpski heroji izbrišu i unize, da im se uskrati pravo na filmski život, “Čelik i sunce” i dalje čeka u mojoj fioci. Ali kada bude oživeo, pokazaće svoju strahovitu snagu.

• Šta možemo da očekujemo od Vas na planu igranog filma?

Veliki epski film “Neki moji prijatelji” koji pokušavam da “spakujem” na relaciji Beograd – Zagreb i dva intimna koji se zovu “Some Guys Have All the Fun”” i “Sneg na staklu” .

• O čemu je reč u” Nije se vratio”, narednom dokumentarnom projektu, za koji Vam je obećana finansijska pomoć Filmskog centra Srbije?

“Nije se vratio” će biti dokumentarna road melodrama o sudbinama ruskih dobrovoljaca koji su poginuli u ratu u Bosni između 1992 i 1994.

Izvor: Pazi snima se

MLADEN ĐORĐEVIĆ vs ZORAN JANKOVIĆ

Novi kadar Zoran Janković napravio je zanimljiv intervju sa rediteljem Mladenom Đorđevićem u kome su rekapitulirali rezultate njegovog debitantskoh filma "Život i smrt porno bande" i najavili njegove nove projekte.

Na nedavnom konkursu Filmskog centra Srbije tvoje ime se našlo na dve liste pobednika – u kategoriji dugometražnog dokumentarnog filma i kratkog igranog filma, te nam, molim te predstavi ta dva projekta.
Da sam dobio sredstva još i za dugometražni igrani film, bio bih apsolutni pobednik konkursa.
Elem, dokumentarni projekat “Gastarbajterske priče“, od koga nameravam da uradim i TV seriju, bavi se ljudima koji su večiti putnici, konstantno razapeti između zavičaja i Beča. “Nazim i Milutin” je kratki igrani film po ideji legendarnog Živojina Pavlovića, koji je po istoj nameravao da pred smrt snimi film. Film se bavi klasičnom temom – homoerotskim aspektom ratovanja, odnosno ljubavlju između dva vojnika sa zaraćenih strana, u ovom slučaju za vreme rata u Bosni. Na početku će stajati Platonova „Kad bi se ljubavnici borili jedan pored drugog, pobedili bi čitav svet.“
Oba filma će realizovati moja producentska kuća Corona Film, u saradnji sa beogradskom producentskom kućom Cinnamon.
Pored dva pomenuta projekta, publika će videti omnibus nazvan „Jednaki“, u kom se našlo i tvoje viđenje zadate teme (obespravljenosti i ugroženosti dece/mladih/mlađih u Srbiji danas). Šta treba da znamo o tvom delu tog omnibusa i ideji uopšte?
Radi se o vrlo interesantnom dugometražnom filmu koji potpisuju osmorica autora i koji će, nadam se, postići značajan uspeh. Bavimo se nemilosrdnim svetom koji nas okružuje, ali iz dečije vizure, a pored mladih glumaca debitanata, koji uglavnom još nisu punoletni, igraju velike domaće glumačke zvezde, koje su pružile nesebičnu podršku našem projektu. Sve priče su rađene po istinitim događajima, po kojima je najpre sinopsise sačinila scenarista filma Milica Piletić.
Moja priča u okviru omnibusa bavi se štićenikom beogradskog popravnog doma „Vasa Stajić“ u kome su smešteni mahom maloletni prestupnici. On, pošto postaje punoletan, mora da napusti dom. Sve što su vaspitači gradili sa njim i za njega, nastojeći da mu zamene roditelje, odnosno porodicu, se napolju vrlo brzo ruši, što vodi tragičnom kraju.
Moram da napomenem i to da su producenti filma kuće Cinnamon Production i Absinthe Production. Ostali autori su Ivica Vidanović, Igor Stoimenov, legenda domaće kinematografije Dejan Karaklajić, Miloš Petričić, Miloš Đukelić, Vladimir Petrović i Darko Longulov.
Da li postoji još neki projekat na kom trenutno radiš, imaš li neku jarku želju, neku tihu patnju, neku ideju koja bi u dogledno vreme mogla da se izrodi u stvarni film?
Jedan od ovih projekata za koje sam dobio sredstva na pomenutom konkursu, prerašće u budućnosti i u dugometražni igrani film. Ipak, još ne bih da odajem o čemu se tačno radi. Mogu samo da kažem da mi je cilj da tokom narednih godina uradim niz low budget dugometražnih igranih filmova, koji će se realizovati tempom jedan film godišnje. Ova pauza koju sam imao od “Porno bande” mi je prosto odvratna. Čini mi se da bih kao autor mogao drugačije da funkcionišem, tj. češće da stvaram. Moji omiljeni autori se uglavnom ističu i kvantitetom filmografije. Priznajem, postići to je danas mnogo teže nego ranije, čak i u svetskim okvirima. Ali, eto, imali smo genija kakav je Balabanov, koji je maltene svake godine izlazio sa novim filmom i pritom nije opadao kvalitetom.

Imam i jednu ekskluzivnu vest za Pazi, snima se!. Jedan od projekata koji razvijam, a za koji sam trenutno najviše zainteresovan je film po autobiografskom romanu čuvenog beogradskog transvestita Vjerana Miladinovića, pod naslovom “Terezin sin”. Producentkinje Ana Kala i Mihaela Stojanović su već krenule da se bave finansijama. Već imamo zainteresovane strane koproducente. Reč je, dakle, o izuzetno inspirativnom literarnom materjalu po čijim motivima nameravam da snimim film. Međutim, stvar će ići malo sporije, pošto je reč o skupljem, ambicioznom projektu, koji se uglavnom tiče epohe, jer većim delom obuhvata poslednje tri decenije prošloga veka na prostorima SFRJ, odnosno Srbije. Nesrećna sudbina ovog dela Balkana ispričana je iz jedne neobične vizure, odnosno iz perspektive transvestita Vjerana Miladinovića Merlinke.

Ceo intervju možete pročitati OVDE.

KOLIKO JE UTICAJ FILMSKIH KRITIČARA?

Novosti su anketirale bivše i sadašnje kritičare o stanju na sceni. Tom prilikom oglasila su se i dva Nova kadra - Srđan Vučinić i Dimitrije Vojnov

 

A. POPADIĆ | 28. mart 2014. 06:48 | Komentara: 0

Sužen prostor u medijima, sve manje istinskih autoriteta, konkurencija „amatera“ sa interneta

Tweet

Kadar iz filmskog hita „Ajronmen“

DAVNO su prošla vremena kada su ocene uglednih filmskih kritičara mogle da odrede sudbinu filma. Nekada su od njihovog suda strepeli veliki studiji, reditelji, glumci, a gledaoci s pažnjom čitali šta pišu. Međutim, loše kritike najpoznatijih imena u ovom poslu danas gotovo da nemaju značaj za publiku, pa i filmovi sa „jednom zvezdicom“ zarađuju stotine miliona dolara.

Generalni sekretar međunarodnog udruženja filmskih novinara Fipresci Klaus Eder, za „Novosti“, iskreno priznaje da „filmski znalci danas nemaju nikakvu moć“.
- Profesija kritičara nestaje, jer je za njih sve manje prostora u novinama i na televiziji. Magazini, posebno oni filmski, gase se, a u dnevnim novinama ne žele kritike nezavisnih, umetničkih filmova. Traže da pišemo o blokbasterima, zabavnim komedijama, jer to „zanima njihove čitaoce“ - jasan je Eder.
Književnik i filmski kritičar Srđan Vučinić smatra da savremena kritika ima uticaj jedino u oblasti autorskog filma. Tu je, kaže, reč kritičara uticajnih glasila još uvek važna, često i presudna.
- Kod nas trenutno ozbiljnih kritičara u filmu, osim časnih izuzetaka, praktično i nema. Nepovratno je prošlo vreme velikih autoriteta među kritičarima u svim oblastima umetnosti, poput Lazara Trifunovića, Jovana Hristića, Zorana Mišića, Mihiza, Dušana Stojanovića, Bogdana Tirnanića - kaže Vučinić i dodaje da je „verovatno i to jedan od razloga što je i sama umetnost toliko pomodna i efemerna“.

ŠIRINA PROMIŠLjANjA KADA razmišlja o budućnosti filmske kritike Saša Radojević ima „dvostruko osećanje“: - S jedne strane, smanjuje se prisustvo kritike u vodećim štampanim i elektronskim medijima, a sa druge strane, uvećava se njihov broj na internetu. Nadam se da će se iz te širine promišljanja o filmu na internetu formirati krug profesionalaca, kao što su se nekada kritičari kod nas kalili u studentskim, rok i omladinskim novinama.

Scenarista, dramaturg Dimitrije Vojnov već osam godina ne piše kritike, već je „onaj o kome drugi pišu“.
- Naša kritika je u krizi, ali ne krizi pisanja već krizi objavljivanja. Tužno je što, recimo, vaše novine nemaju redovnu filmsku kritiku, a pravi temat o tome. To je pravo pitanje. Dobrih kritičara kod nas ima, ali su potisnuti u alternativne medije ili čak oterani u inostranstvo - ocenjuje Vojnov.
Njegov kolega Saša Radojević smatra da naši filmski kritičari više nemaju „ideološku moć“, ali su i dalje uticajni.
- Ideologija je postala manja važna, ali moć etabliranih kritičara je još prisutna. Oni su važni činioci različitih instanci preko kojih država distribuira novac. Imaju mogućnost da marginalizuju sve one filmove koji ne pripadaju glavnim tokovima finansijske i političke moći - kaže ovaj reditelj i scenarista.
Velika „pretnja“ profesionalnim kritičarima su i anonimci koji svoje ocene filmova ostavljaju na društvenim mrežema i na specijalizovanim sajtovima.
- Na internetu je mnogo kritičara-amatera koji pišu o filmovima, bez ikakvih profesionalnih standarda - smatra Klaus Eder, dok Vojnov ocenjuje da su mnogi ljudi koji se nazivaju amaterima u Srbiji ozbiljniji i obavešteniji od profesionalaca:

- Kada pogledate šta pišu i izgovaraju kritičari u uglednim medijima često vam dođe da se postidite ako niste potpuno zalutali u bioskop. Filmska kritika se preselila na internet i u globalnim okvirima, ali ona tamo ima i elemente profesionalnog angažmana. Internet je značajno suzio prostor, jer su sada tekstovi svima dostupni, pa lokalni mediji teško „gaje“ svoje kritičare. Ali, pošto većina medija u Srbiji nema kritiku, ne mora da brine zbog toga.
Srđan Vučinić kaže da anonimci i amateri ne predstavljaju nikakvu opasnost, pod uslovom da postoje ozbiljni kritičari koji imaju svoj glas i uticaj u jednoj kulturi.
- Bojim se jedino da su kulture poput naše sa vrha sve više skrojene tako da budu poligoni amatera i anonimusa - zaključuje Vučinić.

Izvor: Novosti

SRĐAN DRAGOJEVIĆ vs ZORAN JANKOVIĆ

Novi kadar Zoran Janković uradio je intervju sa Srđanom Dragojevićem za City Magazine.
 
Budući da nam tek predstoje premijera i distribucija vašeg novog filma, kako biste ga predstavili?
Izvinite, ne umem to da radim. Možda bi mi bilo lakše da ste vi gledali film pa da mi postavljate konkretna pitanja. Nikad nisam bio dobar u opisivanju sopstvenih filmova, koliko sam, čini mi se, solidan u često nesvesnom „hvatanju” duha epohe u kojoj film nastaje. Kad su trajali nedavni socijalni nemiri u Bosni, završavao sam montažu i rekao sam – evo, o ovome je film. No, zapravo, nije po svemu spoljašnjem, grupa ljudi u „resort-u” na Jadranu, jedni su dobili tobože besplatno letovanje, a drugi su prodavci koji im prodaju „tajm-šer‟ aranžmane. No, po nekoj unutrašnjoj dinamici, veza svakako postoji. I jedni i drugi, i kupci i prodavci, očajnici, ljudi su koji su zaboravili kako da žive. Ne svojom krivicom. Ljudi kojima je ukraden normalan život, mogućnost da budu bolji od onog što jesu i u šta su se pretvorili.

Atomski Zdesna - agenti i kupci

Sinopsis filma navodi na asocijaciju na „Glengarry Glen Ross” Dejvida Mameta i Džejmsa Folija. Da li je to ispravna smernica i šta biste još naveli kao okvire „Atomskog zdesna”?
Neki koji su gledali radne projekcije, više imaju asocijaciju na „Konje ubijaju, zar ne?‟,što je, možda, tačnije. Mislim, u ovom filmu ima mnogo smešnih stvari. Ali, bazično, to nije veseo film.
Sudeći po faktografiji, ovim filmom nastavljate neojugoslovensku/regionalnu crtu lako uočljivu u „Paradi”: da li je to umrežavanje nužan izbor ili sada možda i estetska komponenta?
Ni jedno ni drugo. Meni je to, prosto, prirodno, kao što koristim ćirilicu kad pišem pisanim slovima i latinicu kad pišem štampanim. Da ne ulazim dublje u neke priče o Jugoslaviji i jugoslovenstvu jer to, primećujem, jedi mnogo ljudi. Kao što je jezik koji sam naučio srpskohrvatski. Ja govorim tim jezikom. Kao što učim svoju decu da vole zemlju u kojoj žive, očekujem da mi niko ne zamera kad kažem da se u svakom delu bivše Jugoslavije osećam jednako prijatno. Ali, mnogi zameraju. Bez razloga, jer nema nas mnogo. Kada nas, nekoliko desetina hiljada, za jedno dve decenije, više ne bude, možda će mnogima laknuti. Možda i s pravom. Do tada, mogu samo da predložim mirnu koegzistenciju u radu i ljubavi.

Srđan Dragojević

Ako je upozorenje na pošast homofobije predstavljalo jednu od okosnica „Parade”, šta bi to onda činilo idejnu kičmu „Atomskog zdesna”?
Homofobija uopšte nije bila ključna tema „Parade”, scenarija koji je napisan 2008. godine, kad se o Pride-u u Srbiji nije ni pričalo. Pride je bio Macguffin za priču o saradnji i pomirenju. E, sad, to što su neki kritičari film proglasili „dnevno-političkim”, šta ja tu mogu? Moguće da mnogi ne znaju da je za finansiranje filma potrebno bar dve godine. Ali ja sam davno prestao da se bavim tumačenjima onoga što radim. Nisam se ni trudio da se time bavim kad su mnogi skočili na prizore bitke u „Svetom Georgiju”, na rovove nalik na Zapadni front. Ali oni su tu bili namerno, kao znak. Znak za čitanje filma i oni vele: „Pogledajte, ovo nije film o Prvom svetskom ratu već o Srbiji 2007, prepunoj razjedinjenosti, ksenofobije, mržnje, sitnih interesa i doušničkih pisama.‟ Uostalom, mene „kostimirani” filmovi uopšte ne zanimaju, niti romantizacija prošlosti. Svako je vreme bilo sranje kao što je ovo. Ja se uvek bavim trenutkom u kome živim. Nekad tragično zakasnim, kao u slučaju „Mi nismo anđeli“, a nekad, jednako po film tragično, poranim, kao u slučaju „Lepih sela”.

Atomski Zdesna - tajna večera agenata

„Atomski zdesna” je nastajao mahom bez medijske pompe – da li je to bio vaš lični izbor, budući da je evidentno da se ovdašnja medijska mašinerija i sve to preterivanje inače pokreću i pri prvim najavama budućih srpskih filmova?
Ne znam šta bih o filmu pričao i kad se pojavi, akamoli pre snimanja i dok snimam. Meni je pojavljivanje u medijima, jednostavno, mrsko. Znam da je to beznadežno staromodno i ne odgovara „duhu vremena”. Urednica jednog popularnog časopisa se čak naljutila na mene kad sam rekao da između filmova želim da budem anoniman, pa je revoltirano objavila da, zamislite, on se usuđuje da traži da bude – anonimus. Usuđujem se. štaviše, lepo mi je kao anonimusu. Kada imam film, dužnost mi je da ga promovišem. Kad imam neku inicijativu u sferi kulturne politike, dužnost mi je da se javno za nju borim. Ne vidim koji bi treći razlog bio da se pojavljujem u medijima.
Kad smo već kod toga, kao narodni poslanik pokrenuli ste nekoliko inicijativa koje se tiču boljitka srpskog filma i kinematografije. Šta se zbiva s tim vašim predlozima u ovom trenutku?
Ti predlozi su izazvali određeno zanimanje javnosti i relevantnih političkih činilaca. Ali ja sam u Parlamentu bio veoma kratko. Te stvari moraju da se „guraju” konstantno, i za njihovu realizaciju mora da postoji konsenzus. Za sada sam u njima dosta usamljen. Što ne znači da se to neće promeniti. Potrebno je malo vere i dosta upornosti.

Atomski Zdesna - Prodaja

Trejler navodi na utisak da je i ovaj put reč o vašem viđenju repertoarskog-komercijalnog-komunikativnog filma. Reklo bi se da istrajavate na tom planu?
Nikad ne verujte trejleru, valjda je to svako naučio do sada! Šalim se…donekle. Film je dosta komunikativan ali komercijalan, hm, to je autoru teško da predvidi. Pogotovo što, čini mi se, nije baš potpuno film koji publika očekuje od mene. Nekoliko osoba koje su gledale radne projekcije opisale su ga istovetnim izrazom…uznemirujući. Šta to tačno znači, đavo bi ga znao. I glumci koji su ga gledali bili su pomalo iznenađeni. Jer, snimanje je bilo tako veselo, uživali smo. No, isplovilo je neko osećanje…Ja im kažem – Možda nismo svi zajedno bili svesni koliko nam je „pun kufer” svega…Po tom osećanju, mene najviše podseća na „Rane”.
U vezi s aspektom komercijalnosti, jedno od prijatnijih iznenađenjajeste stimulacija Filmskog centra Srbije za autore gledanih filmova. U kojoj meri mislite da će to dići srpski film na noge i šta je još na tom planu neophodno da se desi?
Srpski film me slabo zanima. Stojim po strani i ta uloga mi sasvim odgovara. Po strani sam i s filmovima koje pravim i po tretmanu koji imam od svojih kolega. Moja četiri projekta su šest puta zaredom odbijena na konkursima filmskog centra i kroz te komisije u osam godina promenilo se najmanje 70 procenata aktivnih filmskih trudbenika u Srbiji. Može se to smatrati postignutim konsenzusom da meni u ovoj kinematografiji nije mesto. Čovek može i da se složi s mišljenjem većine. No, ipak, imam svoje mesto, kakvo-takvo i – snimam filmove.

Atomski Zdesna - Miloš Samolov i Hristina Popović

A kako reagujete kad čujete ili naletite na sud po kome neki od vas ponajpre očekuju filmove u rangu „Lepih sela” i „Rana”?
Po mom mišljenju, ovaj novi je takav. No, sve je stvar ukusa i za svaki je potrebna određena vremenska distanca, da se uoče vrline i mane. U svakom slučaju, volim po nešto u svakom svom filmu.Ali nisam pozvan da o njima pričam. Tu je publika, a možda i kritika.
Da li će uspeh „Atomskog zdesna” možda i definitivno utrti put „Bodljikavom prasetu”, po romanu Džulijana Barnsa, i dokle se stiglo u pripremi tog projekta?
„Bodljikavo prase” je do sada dobilo novac od filmskih fondova Nemačke, Poljske, Bugarske, Hrvatske i Ukrajine. Ako još dobijemo u Makedoniji, imaćemo neke šanse da ga snimimo. No, danas je finansiranje filma pomalo kao građenje Skadra na Bojani. Evo, spomenuo sam Ukrajinu gde smo na fondu dobili 350.000 evra i gde je najvažnija lokacija za snimanje filma. Teško mi je da uopšte mislim na to dok je narod Ukrajine ugrožen mogućim ratom. Ali jeste po malo ironija da mi karijeru već više od dvadeset godina određuje prokleti rat. Taman sam pomislio da ću moći malo da se opustim.

Atomski Zdesna - Agenti i klijenti u obilasku rizorta Flamingo

Izvor. City Magazine

FILIPOVIĆ by JANKOVIĆ

Novi Kadar Zoran Janković napravio je intervju sa Stevanom Filipovićem u povodu njegovog novog filma "Pored mene" za City Magazine.

Pojasni nam razvojni put, kako si od Šejtanovog ratnika preko Šišanja stigao upravo do Pored mene?
Sigurno su vezivno tkivo filmovi iz osamdesetih na kojima sam rastao, posebno filmovi o tinejdžerima i za tinejdž publiku. Prvim filmom sam hteo da napravim „naš“ odgovor na ove priče, baziran na lokalnoj mitologiji, i poručim glasno da svi mi koji smo formirani na američkoj pop-kulturi i doživljavamo je kao važan deo sopstvenog identiteta, nemamo čega da se stidimo, naprotiv. Šejtan je ljubavno pismo Frediju Kruegeru, Monster Squadu, Georgeu Lucasu, Peteru Jacksonu i svim ostalim likovima ili autorima čiji filmovi su mi dali “prolaz u Narniju“ u koju sam mogao da pobegnem kad god sam poželeo, i sklonim se od svih sranja koja su pratila godine mog odrastanja u Srbiji.
Ostatak evolucije je odgovor na političku realnost države u kojoj živim, s kojom nisam znao kako da komuniciram sem preko filmova koje pravim, a imao sam potrebu da direktnije govorim o nekim stvarima. Iz toga je nastalo Šišanje.
Mislim da se Pored mene fino oslanja na prethodna dva filma, iako je dosta drugačiji, u svakom smislu.

Pored mene

Najava tvog novog filma je verovatno starije među filmofilima podsetila na Klub ranoranilaca (Breakfast Club), klasik Johna Hughesa, koliko ti prijaju i koji je tvoj odnos prema mogućim pomenutim referencama?
The Breakfast Club project je bio radni naslov ovog filma dok nismo smislili Next to me, tako da mi je jako drago kad neko vidi tu paralelu, i samim tim razume na koje tradicije se film oslanja. Drugi uticaji su svakako filmovi Roberta Altmana, sa istovremenim praćenjem sudbina različitih likova unutar veće grupe (idealan primer – Gosford Park), francuski Entre Les Murs, kao i Psycho Alfreda Hitchcocka, zbog načina na koji glavni junak u jednom trenutku prestaje da bude profesorka Olja (Hristina Popović), a njeno mesto zauzima kolektivni lik – razred.
Ovim filmom se očito obraćaš na prvom mestu mlađima, te ima li pop-kultura, sve i da je shvatimo tek kao zgodni eufemizam za gikovštinu, zbilja snage da promeni nešto na društvenom planu?
Koliko je puta su glumci poput Morgana Freemana morali da igraju predsednika dok nisu utrli put za Baraka Obamu? Naravno da ima snage za promene, samo nema šanse da se to desi sad i odmah i da se sve reši jednim filmom. Ako se gleda na većem uzorku, nije li baš pop-kultura izazvala tektonske poremećaje u poslednjih par decenija, i u procesu potpuno transformisala (između ostalog) i samu geek supkulturu? Od socijalnih parija i prodavaca stripova u Simpsonovima, došli smo dotle da gikovi danas praktično vladaju svetom (Gates, Zuckerberg…), i da su postali skoro pa kul. Sve ovo na užas pred-internetske generacije geekova, koja iz perspektive FRP seansi u majčinom podrumu svakako nije mogla da zamisli kako danas izgleda Comic-Con, da će vampiri postati toliko mainstream da su već dosadni, i što bi im bilo najvažnije – kako danas izgledaju geek-ženke.

Pored mene

Pop-kultura agresivnim pristupom može da donese velike društvene promene i utiče na mase, ali angažovani film (kako god da je „zapakovan’’) u maloj zemlji kao što je Srbija možda samo može da pretenduje da utiče na pojedince. Uveren sam da će mnogi klinci koji se nalaze u poziciji žrtve u gimnaziji moći da nađu neke svoje heroje u Pored mene, i jako mi je drago zbog toga. Jedva čekam da završim film i vidim reakcije.
Pored mene se nastavlja na praktično nepostojeću tradiciju srpskog omladinskog filma, šta bi potencijalnim gledaocima Pored mene preporučio i od ovdašnjeg i od stranog teen-filma?
Pa, evo za početak da pogledaju filmove Johna Hughesa. Ja sam ih puštao studentima u sklopu priprema za snimanje, i mislim da su mnogi jako dobro izdržali test vremena. Obavezna lektira bi bila i meni potpuno genijalna serija Freaks and Geeks iz 1999. godine.

Pored mene

Kad možemo da očekujemo Pored mene u bioskopima i šta se zbiva sa projektom Dobra žena?
Sad ulazim u proces montaže, a datum premijere objavljujemo kad budemo sigurni. Dobru ženu, film po scenariju Mirjane Karanović, snimamo u septembru.

Izvor: City Magazine