TEKSTOVI NA BLOGU

Sunday, April 10, 2016

PARADIGMA (Radovanović, 2015)



Paradigma počinje kao realistična drama: nastavnik srpskog jezika (Bojan Žirović) dolazi kod roditelja jednog svog učenika (Dubravka Kovjanić i Aleksandar Lazić), kako bi razgovarao o problematičnom sastavu koji je napisao njihov sin. Problematičnost sastava ogleda se, kako kaže nastavnik, u načinu na koji je napisan, u pogledu na svet koji se u njemu prepoznaje, a koji nikako ne odgovara detetu tog uzrasta. Vrlo brzo nakon ove početne, konvencionalne postavke, film izneverava naša očekivanja, i od realistično-socijalne drame, putem uplitanja misterije, kreće ka psihološkom trileru, da bi uskoro opet promenio pravac, posle čega je sve teže odrediti njegovu osnovnu temu.  


Ono što će se dalje razviti na osnovu početne postavke (trougao: roditelji, nastavnik i dete) najbliže se može objasniti kao drama apsurda, ne samo po odsustvu logike u motivaciji likova, već i po tome što je mizanscen u velikoj meri pozorišni. Likovi se nalaze skoro sve vreme u jednoj sobi, uz povremeno i vrlo ograničeno kretanje, dok su, sa druge strane, ostali aspekti stila (rad kamere, montaža, upotreba zvuka) naglašeno dinamični. 

Pomeranje priče od realističnog ka trilerskom obrascu naglašava se blagim zumom ka vrlo krupnom planu nastavnika koji izražava svoju zabrinutost oko pomenutog sastava. Sve to je ispraćeno i muzikom koja pojačava napetost. Pomeranje od trilerskog ka apsurdnom dešava se odjednom, jednim naglim zumom na flašu sa viskijem. Promena se dešava i u priči. To je trenutak kada majka prekida razgovor, ustaje da sebi sipa piće, a otac bez ikakvog razloga pali televizor - prelomni trenutak posle koga se sve otima kontroli. Kako se u priči gubi logika, tako se i na planu stila gubi koherencija. Do tada smo gledali klasično režiran film, sa ravnomernim, monotonim smenjivanjem sličnih planova. Od tada ćemo videti obilje rediteljskih postupaka. Na primer, u jednom trenutku posmatraćemo razgovor koji se odigrava između nastavnika i roditelja u trostrukoj ekspoziciji (videćemo sva tri lica u jednoj slici). 

Mogući razlog za ovakav rediteljski pristup nalazi se u statičnosti postavke koju reditelj pokušava da dinamizuje raznim “trikovima”. Kao efekat dobija se konstantan osećaj zbunjenosti i u tome se možda krije problem ovog filma. Čak i u filmovima koji računaju na takav efekat, zbunjenost ne bi trebalo da bude i jedini utisak koji će gledalac posle filma sa sobom poneti. To znači da čak i drama apsurda govori o nečemu i taj apsurd nekuda usmerava. Pre svega, jer stvara svoj koherentan svet, u svojoj apsurdnosti ipak dosledan i čitljiv. Paradigma deluje kao da je krenula u mnogo različitih pravaca i onda pronašla opravdanje u „apsurdu“ da na svim tim pravcima ostane. U tom smislu bi, recimo, psihoanalitičko tumačenje ovog filma bilo samo jedna od mogućnosti za "razrešenje", ali film takođe ne nudi dovoljno signala da bi se na toj mogućnosti duže zadržalo - pa se zato, nažalost, na kraju odustaje od bilo kakvog tumačenja, a šteta koju donose apsurd, konfuzija i "otvorenost" je po celinu filma veća od eventualne koristi po višeznačnost priče.


Ako imamo u vidu prethodni film Deana Radovanovića, Ako ikada jedne noći bilo kad (2012), jasno je da se radi o autoru kod koga je sam rediteljski postupak veoma vidljiv i naglašen. Iako je po našem mišljenju pomenuti film uspeliji od Paradigme (jer je postupak delotvorniji), ipak treba pohvaliti autora u njegovoj hrabroj nameri da istražuje granice sopstvenog izraza. Takođe, treba istaći odličan rad ostalih članova ekipe, pre svega dizajn zvuka Jakova Munižabe i fotografiju Aleksandra Karaulića. 

Paradigma Deana Radovanovića istakla se u okviru svoje kategorije na ovogodišnjem festivalu dokumentarnog i kratkometražnog igranog filma u Beogradu, pre svega zbog osobenog stila. Za razliku od ostalih autora koji su svoje izraze oblikovali u pretežno realističnom obrascu, Paradigma se okrenula potpuno suprotnoj tradiciji. Kako primećuje i Đorđe Bajić, filmske uzore Deana Radovanovića treba tražiti u nadrealističkom shvatanju filma - Bajić pre svega izdvaja uticaj Dejvida Linča, koji je i po našem mišljenju u filmu najosetniji, naročito u onom aspektu u kome Paradigma, sem svog nadrealno-apsurdnog efekta, navodi i na svojevrsno psihoanalitičko tumačenje. Paradigma možda nije bila najbolja u konkretnoj konkurenciji (nagradu je, na kraju, odnela Tranzicija Milice Tomović), ali je, po našem uverenju, najbitniji film u okviru iste, jer sugeriše jedan drugačiji pravac kojim naši mladi reditelji mogu krenuti. 
 Jovan Marković 


(Prikaz je nastao u okviru radionice kritike "Filmske sveske", održane na 63. Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma, pod mentorstvom Ivana Velisavljevića.)

STAKLENI ČOVJEK (Šuljić, 2015)


Stakleni čovjek Daniela Šuljića priča je o pojedincu i njegovoj svakodnevici, smeštena u kontekst distopijskog društva koje kontrolišu skeneri. Vremenski obuhvata jedan radni dan, dok prostorno obuhvata sve ono što jedan radni dan podrazumeva: posao, trgovinu, slobodno vreme, san. Glavnog junaka zatičemo na radnom mestu, potom pratimo njegovo kretanje ka supermarketu i stanu, i najzad ga vidimo kako tone u san, a da je sve to vreme neprestano izložen monitorima, zracima skenera i obezličenim zvucima mašina koji vrhunac dostižu jedinom emocijom na filmu – androidnim glasom kompjutera iz off-a, nalik na mantru, kojom kao da želi da hipnotiše glavnog junaka, dok govori o svojoj dobroti.

Autor se u izrazu odlučuje za linijski crtež plave boje kojim svodi predmete i ljude na konture, lišavajući ih sadržaja, i crvene boje, kada prikazuje zrake skenera. Na ovaj način postiže se jak stilski izraz transparentnosti koji doprinosi utisku otuđenosti (engleski naziv filma i jeste Transparency, transparentnost, providnost). Kako radnja filma odmiče i glavni akter se kreće kroz različite prostorne kontekste, autor stepen otuđenosti podiže za viši nivo, izostavljajući bilo kakav mogući dijalog među ljudima (naročito upadljivo u sceni u kojoj čovek kupuje u supermarketu), osim sa policajcem koji čuva zgradu u kojoj glavni junak živi - što oslikava autoritarnu atmosferu.

Zvuk je treći činilac u gradnji priče i sveden je na konstantnu prisutnost jednoličnih taktova rada mašina, koji prate svaki pokret glavnog junaka, čak i onda kada zarad ličnog zadovoljstva sluša muziku koju sam bira. Pored svega ovoga, koherentan stilski pristup ogleda se i u statičnim položajima kamere i kontinuiranoj montaži koji ne dozvoljavaju bilo kakvo uzbuđenje već su u službi sveukupne jednolične atmosfere filma. 
Iako se bavi temom koja je toliko puta dopadala šaka rediteljima (setimo se samo filma Her iz 2013., kao najsvežijeg primera, u kome se Teodor zaljubljuje u glas kompjuterskog programa Samante), ovaj film uspeva da dostigne originalnu i autentičnu viziju društva u bliskoj budućnosti. On nije pretenciozan, a njegova intenzivnost, paradoksalno, leži u njegovom stilski i narativno koherentnom prikazu obezličenja i jednoličnosti.

Čovek okružen mašinama ne komunicira, ali se smeje, i sve dublje zaranja u kontrolisan i algoritamski svet. Tako film na kraju postavlja brojna zanimljiva pitanja: da li ćemo kao svesna bića biti u stanju da prepoznamo i da se odupremo jednoj ovakvoj situaciji? Da li ćemo uopšte moći da damo svoj pristanak ili ćemo stihijski, hipnotisani androidnim glasovima samo naučiti da prihvatimo zadato stanje sa osmehom na licu? Da li ćemo dozvoliti sebi tu gotovo sarkastičanu konturu do koje smo “istanjeni”?

Vladimir Zaharijević

(Prikaz je nastao u okviru radionice kritike "Filmske sveske", održane na 63. Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma, pod mentorstvom Ivana Velisavljevića.)
 

Stakleni čovjekRežija i scenario: Daniel Šuljić;Animacija: Daniel Šuljić, Martina Meštrović, David Lovrić, Jelena Oroz, Nenad Laktašić; Dizajn: Daniel Šuljić;Kamera: Daniel Šuljić; Montaža: Daniel Šuljić; Oblikovanje zvuka: Daniel Šuljić, Stanislav Kovačić; Muzika: Daniel Šuljić; Producent: Igor Grubić; Produkcija: Kreativni sindikat; Koprodukcija: Zagreb film; Potpora: Hrvatski audiovizuelni centar; Trajanje filma: 6’ 10’’
      

Tuesday, April 5, 2016

VIJETNAM (Kovanović, 2015)



Vijetnam, u režiji i po scenariju Jovane Kovanović, predstavlja školski primer uspelog kratkog dokumentarnog filma, u kom se upoznajemo sa beogradskim naseljem poznatim pod nadimkom Vijetnam (inače u opštini Voždovac), i sa njegovim mladim naraštajem, grupom momaka rođenih 1994. godine.
Objašnjenje nadimka naselja čuje se već u prvim minutima filma – "Vijetnam, kao država koja se brani" – i ono simbolično oslikava i glavne aktere filma, koji preuzimaju ulogu naratora i pripovedaju o svojoj životnoj borbi, svakodnevici, detinjstvu i budućnosti. Slušajući priče i razmišljanja uličnih heroja i njihovih majki, upoznajemo se sa omladinom iz radničke i niže srednje klase: okupljanja u obližnjem parku, odlasci na utakmice lokalnog fudbalskog kluba i crtanje grafita je ono što im je navika i uteha. U intervjuima, akteri filma nam, ostavljajući utisak iskrene ispovesti, govore o sebi putem opisa kraja u kom su odrasli: gledalac saznaje njihove bojazni i planove, ili nedostatak istih, upoznaje ih kao složene i različite ličnosti, ali ono što ih sve povezuje je nostalgija za bezbrižnim detinjstvom i nekadašnjim društvom iz kraja.

Ovaj izlagačko-posmatrački dokumentarac nije, prema tome, stilski revolucionaran, ali klasičan pristup intervjuisanju i snimanju aktera u krupnom i srednje krupnom planu, uz kadrove okoline, ide u prilog tematici i čini film realističnim i životnim. Uglavnom je snimano u eksterijeru, gde ovi mladi ljudi i provode najveći deo svog vremena, a kamera je u trenucima ispovesti aktera statična i fokusirana, što se ne može reći i za snimke komšiluka i naselja. Ti inserti, iako deluju spontano, ostavljaju utisak da su nasumično snimljeni kamerom iz ruke bez nekog reda i poente i na trenutke deluju čak i amaterski. Međutim, ovi detalji vizuelno potkrepljuju istinitost i iskrenost priča i stvaraju osećaj empatije kod gledalaca, i vezu ljudi i naselja. Praćeni molskom temom na električnoj gitari, ti inserti donose sentimentalnost i naglašavaju žal za prošlošću, u kontrastu sa rep instrumentalima koji ilustruju sadašnjost, onakvu kakvom je doživljavaju mladi stanovnici Vijetnama.


Za manje od pola sata, Vijetnam ostvaruje svoju nameru: uspeva da približi i humanizuje mladiće koji provode vreme na fudbalskim utakmicama i na ulici, mladiće koji nemaju izbora, šansi i mogućnosti da nešto promene. Time ovaj film poteže određena klasna i socijalna pitanja i predstavlja materijal za diskusiju, a svakako i osveženje u filmovima ovog žanra i teme, jer na pozitivan način ilustruje deprivilegovanu srpsku omladinu. 

Nina Bovan


Nina Bovan (Beograd, 1992), studentkinja je sociologije. Objavljuje tekstove na internet portalima, a neki se mogu pronaći na ovom linku



 (Prikaz je nastao u okviru radionice kritike "Filmske sveske", održane na 63. Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma, pod mentorstvom Ivana Velisavljevića.)

Sunday, April 3, 2016

DOM (Pevec, 2015)


Takmičarska selekcija dugometražnih dokumentarnih filmova na Filmskom festivalu Beograd (63. Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma), počela je Domom slovenačkog pisca, glumca i reditelja Metoda Peveca. Zakupivši sobu u zapuštenom samačkom/radničkom domu u Ljubljani, gde stanari, uglavnom Bosanci koji su kao građevinski radnici u vreme socijalizma došli u Sloveniju, sami održavaju izanđali prostor, od ribanja kupatila do kuvanja, Pevec godinu dana prati i snima njegove stanovnike, i, zaobilazeći konkretan zaplet, portretiše stanare kroz raslojavanje socijalnih i emotivnih aspekata ovih tragičnih ljudskih priča.

Režija, scenario, kamera: Metod Pevec; montaža: Janez Bricelj, Jurij Moškon; muzika: Aldo Kumar; zvuk: Julij Zornik; producent: Danijel Hočevar; produkcijska kuća: Vertigo + Slovenski filmski center; trajanje: 82 min; DCP, boja.
Dom / Home (trailer) from Slovenski filmski center on Vimeo.
 
Junaci priče su predstavnici dve generacije: sredovečni i tinejdžerke. Radnička klasa starijih mušaraca gomila godine u domu, ubeđena da će svakog časa dobiti posao i otići. Građevinska firma Vegrad, koja je pala pod stečaj, duguje im hiljade eura. U iščekivanju novog posla, da bi platili krevet na kome spavaju, mnogi od njih rade na deponiji, odvajajući reciklažni materijal od đubreta.
 
Uprkos životnoj dobi, ni srednjoškolke ne odaju utisak veće sreće – osim finansijskih nedostataka, one su konfliktne, i žele da budu dalje od svojih porodica, gde su konflikti i nastali. U razgovorima sa socijalnim radnicima, kao i kroz intervjue sa rediteljem, ove mlade devojke oktivaju svoje težnje da budu dobre učenice i stabilne osobe. Jedina kontrateža jeste Renata, do te mere živahna gospođa, da u u moru skrhanih duša deluje kao ludak. Njena soba je zatrpana garderobom i modnim detaljima kupljenim na buvljaku za male pare, u kojima Renata uspešno pronalazi izlaz.

Dom se u vizuelnom smislu oslanja najviše na intervjue. Snimajući aktere uglavnom u njihovim višekrevetnim sobama, reditelj prostorom potkrepljuje izjave ovih desetak autentičnih likova. U izrazu Pevec nastoji da bude neprimetan, koristeći isključivo statične kadrove, čime film zaista stvara utisak kao da su dom i ljudi u njemu zakucani u vremenu. Dodajući na to smireni ton aktera, Dom stvara staloženu, dostojanstvenu atmosferu koja odgovara juncima, koji kažu da im je samo to i ostalo. U takvoj jasnoj stilskoj nameri, rediteljevi, tehnički loše izvedeni, izleti kamere iz ruke, pravi su uljez.
 
Uprkos predvidivosti naracije (linearno prikazivanje odgovora različitih upitanika na ista pitanja, duž filma), Dom sve vreme drži pažnju gledalaca, zbog progresivne montaže i tužnih životnih priča, kojima, što je zapravo najbitnije, verujemo. U drugom činu, kamera napušta hermetički prostor doma, otkrivajući nove slojeve junaka. Upoznajemo Fadilovu porodicu koja se bavi stočarstvom, i uviđamo njegovu ulogu nužnog donosioca prihoda, ali, nažalost, film poprima utisak nameštenih TV-emisija o porodičnim problemima niže klase. Sa drugim akterima, reditelj odlazi na put u Švajcarsku, u neuspelu avanturu konačno dobijenog posla. U takvim trenucima, junaci otvaraju svoje najdublje, poetski sročene emocije, koje pružaju mogućnost recipročnog vizuelnog izraza, ali ni tada reditelj ne odustaje od uobičajene vizuelnosti "glava koje govore". Pevec za kulminaciju uzima pozitivan događaj – uspešan završetak školske godine jedne od problematičnih tinejdžerki – ali ta kulminacija postaje najslabije dramaturško mesto u filmu, budući da "provod" devojaka u luna parku deluje neiskreno i u službi rediteljeve namere da ostavi utisak nade za mlađe generacije.
 
Film se zatvara, ponovo na ivici televizijskog izraza, prilogom o spomeniku Vidi Pregarc u ulici gde je dom. Streljana od strane fašista, ona stoji kao simbol borbe protiv istih, koje danas stanari doma, i reditelj, vide u prevrtljivim konceptima demokratije i kapitalizma. Obrnutim kadrom stepeništa doma sa početka, koji umesto pogleda sa poslednjeg sprata na dole,  prikazuje osobu koja se iz prizemlja penje ka svetlu na vrhu, Pevec potcrtava svoj stav pun nade. Međutim, kao i u slučaju optimizma tinejdžerki, svi pozitivni elementi u priči deluju rediteljski nametnuti, i uprkos borbenosti junaka, nismo uvereni da dolaze iz njih samih. Od početka do kraja, izuzev kada pričaju o zlatnom dobu Vegrada, ili, u ženskom slučaju, o sećanjima iz detinjstva, akteri Doma su ljuti, iznevereni, i ostavljeni na cedilu od strane bližnjih i države.
 
U vreme galopirajućeg kapitalizma, koji se sramotno ogrešava o radničku klasu, lepo je videti nameru autora da nam približi priče skrajnutih ljudi. Ovaj jugonostalgični film simptomatičan je vid razmišljanja na našim prostorima, ne zbog plauzibiliteta dobre Titove vladavine, već zato što je prošlost jedina nada koju ovakvi stanovnici država u tranziciji mogu da pojme. Reditelj filma uspeo je da stvori jednoglasno saosećanje bioskopskih gledalaca prema tragičnim junacima – iz kojih je zaista mnogo dobio – isključivo zbog njihove autentičnosti. Ali na kraju, što zbog nespretno vođenih dramskih niti, što zbog jednostranosti i neinventivnosti u narativnom i vizuelnom izrazu, Dom ostaje film skromnog kapaciteta, čiji će najdalji domet verovatno biti učešće na regionalnim festivalima.

Sara Marković

Sara Marković (1991), upisala Akademiju umetnosti u Beogradu 2011. godine. Autorka kratkih studentskih filmova Ukratko, Kažnjen, Skile i Usud. Dokumentarni film Skile, obišao je brojne svetske festivale, i osvajao priznanja, a Usud je obišao regionalne festivale. Radila kao sekretarica režije na filmovima S/kidanje i Mali Budo, i kao asistent režije na filmu Odumiranje. Od 2014. je radila kao asistent režije i režiser reklamnih videa, a njen video za kejs Sonohrom osvojio je "Golden drum" nagradu na festivalu u Portorožu. Režirala nekoliko promotivnih videa za nezavisne produkcije, kao i dva muzička spota od kojih je poslednji, za pesmu "Bakšiš" Mimi Mercedez, izazvao pažnju u medijima.
 
(Prikaz je nastao u okviru radionice kritike "Filmske sveske", održane na 63. Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma, pod mentorstvom Ivana Velisavljevića.)

Thursday, March 31, 2016

[BFF]: MEĐUNARODNI ANIMIRANI FILM




Treće takmičarske večeri u programu međunarodnog animiranog filma prikazano je petnaest filmova. Raznolikost i različitost u pristupima animaciji i temama koje se obrađuju u ovoj takmičarskoj celini bila je najočidlednija. Filmovi se mogu podeliti na komedije i filmove koji igraju na efekat komičnosti, duhovitosti, filmske šale, nekoliko metaforičkih/alegorijskih/bajkovitih filmova i nekoliko filmova koji se bave temama ozbiljne ljudske drame, ljudskom psihologijom i odnosima, te gubitkom bliskih ljudi.

Humor 

Pokušaj i pogreška, film Antje Hejn iz Nemačke, krajnje je duhovita priča na koju publika sjajno reaguje. Krupni plan čovekovog trupa otkriva detalj pokidanog dugmeta na kaputu, a nastojanje da se ono zameni stavlja junaka u komične situacije, ali ga i vodi ka davno zaboravljenim stvarima i emocijama.


Trial & Error Trailer from Protoplanet Studio on Vimeo.
 
Požurimo Margot Reumont iz Belgije kolažirana je parabola u žanru mjuzikl-komedije o voću u metrou koje uporno žuri ka svom konačnom odredištu pa makar ono bilo i tezga na pijaci. 
Bruno Tonder iz Belgije filmom Duboki svemir donosi zanimljivu sci-fi komediju o junaku koji napušta dom i ženu kako bi pronašao inteligentniji oblik života. Na tom putu susreće se sa duhovito ilustrovanim i animiranim svemirskim stvorenjima, ali i sa svojim niskim strastima.

Kloi Aliez iz Belgije nasmejala je publiku filmom Sve nijanse. Gradeći lutke od prekidača i kablova autorka parodira žensku prirodu kroz naraciju svih "ženskih" osobina koje se mogu voleti.

Pjotr Lok Hoang Ngok iz Poljske u komediji Gyros dance – animacijom punih vrednosti, kako boje, tako i crteža – pripoveda urnebesnu priču o vlasniku kioska za giros i njegovoj ženi, opsednutoj televizijskim spektaklima. Njena opsednutost glamurom odvodi ih u mnoge komične i ironične situacije, ali im istovremeno otvara mogućnost da preispitaju vrednosti svog odnosa.

Opisanim filmova zajedničke su neke odrednice komedije, i svi oni zapravo dobro koriste animaciju u cilju postizanja komičnih efekata koji vode ka određenoj poenti. Kao najsuptilniji u izrazu izdvaja se Pokušaj i posledice, koji svojim scenarijom, praćenim svedenom ali efektnom linijskom animacijom, uspeva da beznačajan problem pokidanog dugmeta pretvori u metaforičnu priču traganja za smislom.


Metafora

Hoblio – staza do slobode Piera Tonina mistična je priča o otkrivanju vlastitog puta. Ručno rađeni crtež, animiran kompjuterski i snimljen u jednom kadru, prati put mladog junaka sa teretom na leđima koji  nailazi na razna iskušenja kojima odoleva, smanjujući tako teret na leđima. 
Svetlana Adrianova iz Rusije predstavila se filmom Zvezdica, bajkovitom pričom o padu zvezde sa neba u vreme Božića, njenom opstanku na zemlji i borbi protiv gramzivosti ljudi čiji je dijalog u filmu ograničen na uzvike: “Moje!”

Apolon, Dafne i tama Martine Mrazove iz Češke mit o Apolonu i Dafne pretače u senzualan izraz mekim akvarel površinama i suptilnim linijskim crtežom. Erosova igra oličena u liku grotesknog zeca sa krilima kreće po zlu onog trenutka kada njegova strela pretvara Apolonovo srce u zmiju, koja ne razaznaje granicu između ljubavi i požude prema Dafne.


Apollo, Daphne and darkness TRAILER from Martina Mrazova on Vimeo.
 
Nilski konji Pjotra Dumala iz Poljske potresna je drama o odnosima muškaraca i žena izražena kroz stilski prefinjen izraz kontrasta crne i bele boje.

Koštica jabuke Matilde Remi iz Belgije groteskna je komedija koja reinterpretira bajku o Snežani i sedam patuljaka, smeštajući je u naše vreme. Dozvolivši Snežani da se opije i da bude melanholična, autor od lika Snežane ostavlja samo prepoznatljiv kostim princeze dok belo lice naružuju oči praznog izraza.

Politika Borislava Šajtinca komedija je koja kroz više pojedinačnih segmenata: "oportunista", "mi smo narod", "košmar", "globalno zagrevanje", "u jedinstvu je snaga", "aparthejd", "cilj opravdava sredstvo", "rast" i "politika", animiranom kombinacijom crteža i dokumentarističkih elemenata, na satiričan način uobličava celinu pojma politika. (Ovaj film dobio je Zlatnu plaketu Beograda kao najbolji u selekciji.)

Apolon, Dafne i tama i Nilski konji ubedljivo su najsnažnija, najkompleksnija i estetski izrazito promišljena ostvarenja ove alegorijske grupe koja kroz izuzetno svedenu animaciju i koloritne vrednosti uspevaju da potpuno ostvare alegorijsko značenje filmova. Ostali filmovi ove grupe svakako se mogu smatrati uspešnim ali su ostali zarobljeni u formi gega i simbolizmu koj
i je donekle i klišeiziran.


Drama
Mario rediteljke Tes Martin govori o izneverenoj ljubavi iz doba Prvog svetskog rata, rađen je u stop-motionu, nekonvencionalnom tehnikom crteža na staklu, i ispripovedan kroz formu dečije pesmice.


Mario from Tess Martin on Vimeo.
 
Poklon Džejkoba Freja iz Nemačke je 3D animirana priča o majčinom poklonu sinu, kojim želi da ga otrgne iz sveta video-igara. Poklonivši mu psa bez noge majka ga stavlja pred odgovornost odrastanja i učenja bitnih lekcija u životu.

Disanje pod vodom Gvendoline Gamboa iz Belgije prati devojku koja uči da se nosi sa gubitkom brata. Susret sa uspomenama u sobi nastradalog dečaka pretače se iz crteža olovkom u apstraktne oblike koji grade formu eksperimentalnog filma, a u koje mora zaroniti kako bi napolje izvukla školjku kao simbol uspomene na brata. Time ujedno prevazilazi svoje patnje i strahove vezane za tragični dogaćaj.

Vojček Sobčik iz Poljske filmom Leto 2014 pruža poetsku dramu o surovosti i večitoj želji za dominacijom, iskazanom kroz istorijske borbe, a spektrom ograničenim na sivu boju i kontinuiranim kadrom održava neprekinut vremenski tok filma.

Iz ove grupe filmova najoriginalniji je Mario. Govoreći kroz kontrastiranje na planu zvuka, suprotstavljajući naraciji dečje durske nabrajalice molsku diskretnu klavirsku muziku, a svemu tome opet jako lep crtež na staklu mada na momente sveden na odnose toliko puta viđenih simbola ovaj film uspeva da progovori o bolnoj intimnoj temi prevare i ubistva, uspevajući pritom da bude i ironičan. Film Disanje pod vodom, koji tretira sličnu temu gubitka voljene osobe, mogao je biti isto toliko dobar ali momenat suočavanja glavne junakinje sa bolom kao da je iskorišćen za demonstriranje tehničkih veština koje se dotiču experimentalnog filma stvarajući tako gotovo film u filmu koji iskače iz odabrane stilske matrice. 
Vladimir Zaharijević

[BFF]: REGIONALNI ANIMIRANI FILM



Druge takmičarske večeri predstavljeno je dvanaest filmova četrnaest autora iz  regiona jugoistočne Evrope: Hrvatske, Slovenije i Bugarske.

Veče je otvorio film Ane Kolege Sanjala si – intimna priča inspirisana muzikom Darka Rundeka. Priča prati devojku, njene snove, čežnje i gotovo nemoguća nastojanja da se ostvari i postavi granicu svojih traganja u realnosti. Vidljivim potezima četke, crvenom i plavom bojom kao dominantnim koloritnim vrednostima u filmu, kojima suprotstavlja jak linijski crtež, Ana Kolega jasno uspostavlja distinkciju između snova i jave koji se neprestano smenjuju. Ta smena ogleda se i u upečatljivom prelazu, kada se prizor okretanja ploče na gramofonu paralelnom montažom izjednačava sa prizorom vrtloga sna.

 

Eksperimentalni film Kompozicija Mitje Mančeka bavi se zvukom i slikom kao osnovnim elementima filma. Svodeći sliku na liniju koja se usložnjava prateći zvučnu matricu, autor stvara neprekidno promenljive i uravnotežene kompozicije.

Filmom Vučje igre publici se predstavila Jelena Oroz. Priča o samoći tri mala vuka u kasno popodne ostvaruje se kroz oštre koloritne kontraste tamnih boja prostora, svetlih boja glavnih likova, i elemenata kompozicije svedenih na geometrijske oblike. Autorka uspeva da ostvari oštre kontraste koji vode ka razrešenju u završnim segmentima filma, otkrivajući razlog vučje samoće.



 



Stakleni čovjek Daniela Šuljića priča je o svakodnevici čoveka pod konstantnim nadzorom skenera, otuđenog i svedenog na kombinacije brojeva. Svodeći crtež na plavu liniju, na forme bez detalja, postiže se izvesna transparentnost u službi priče, dok muzika i zvuk čine bitan deo filma, sastavljeni od taktova i ritmova industrijskih mašina.

Probudi me Dee Jagić košmarna je priča ispričana spojem animacije, dokumentarnih snimaka prostora, i muzike. Tragajući u prostoru, krećući se kroz mračne šume pune monstruoznih stvorenja, dečak uspeva da se domogne kuće i tone u san. Autorka izneverava naša oćekivanja na gotovo surov način: crne seni provaljuju u sobu i prekrivaju dečaka koji spava, da bi postepeno prekrile čitav kadar.



 

U Čobanu Matije Pisačića, naslovni lik živi miran život sa svojom kerušom Lajkom, sve do trenutka dok je maskirani ljudi ne otmu i radi eksperimenta je pošalju u svemir. Čoban groteskno tužnog lica kreće za njom u srce zemlje, gde doživljava uspon i pad muzičke karijere. Kroz simboliku i  ironiju film preispituje pitanje čovekovog napretka koji žrtvuje i otima ono što nam je najbliže. Govoreći kroz žanrovske norme naučne fantastike, film uspeva da objedini ono duboko intimno i spoljašnje (strano), izraženo kroz crnu prikazu u svemiru koja kroji naše sudbine. Film se završava scenom u kojoj Čoban pronalazi svog psa, sada mutiranog u napredno antropomorfno biće, dok slobodno, bez odeće, trči kroz rajski vrt, po prvi put sa osmehom na licu.

CHOBAN trailer from Matija Pisačić on Vimeo.

Zlatko Bourek i Pavao Štaltera, dvojica majstora animacije, a slobodno se može reći i klasika, čiji su radovi, koji se danas svrstavaju u tzv. Zagrebačku školu crtanog filma, odavno deo kanona svetskog animiranog filma, predstavili su se svojim recentnim filmom Wiener Blut. Ova snažna drama o užasima Drugog svetskog rata prati staricu Sariku koja u osvit Holokausta odlazi u jevrejski starački dom. Film je posvećen Otou Diksu i Georgu Grosu, predstavnicima Nove objektivnosti u posleratnoj Nemačkoj, i oslikava stilske karakteristike ova dva umetnika, prikazujući groteskna ljudska bića, osakaćena i bez izraza. Muzika je bitan deo filma jer prati priču kroz valcer koji se postepeno distorzira kao predskazanje užasa koji sledi, a kulminaciju tog užasa predstavlja dokumentaristički audio zapis Hitlerovog govora kao i snimaka logora i izmučenih Jevreja.

Tajni laboratorij Nikole Tesle Bruna Razuma snimljen u stop-motion tehnici animacije lutaka, preispituje mogućnosti tehničkog i tehnološkog nasleđa, njegove mogućnosti i zloupotrebe, pripovedajući na duhovit i pomalo ironičan način o nasleđu Nikole Tesle – robotu čije je razvijanje Tesla napustio. Posle smrti svog tvorca, robot se igrom slučaja obnavlja, razmišlja i zaključuje, toliko da je sposoban da za sebe napravi – roboticu.

 
 
Draško Ivezić komedijom sa elementima satire Ljubav i prevozna sredstva preispituje pojam i funkciju ljubavi u savremenom društvu. Iskoristivši crno-belu tehniku i laviranje, autor pojačava stepen ironije izražen kroz gegove parova u prevoznim sredstvima: avionima, brodovima, čamcima, motociklima. Sa druge strane, junaci filma su obeshrabreni, tužni i rezignirani, reću svako na svoju stranu da bi se u završnom delu filma sreli na raskršću puteva simbolično oličenom u autobuskom stajalištu.

Irena Jukić Pranjić se u filmu Požuda bavi stalnim idealizovanjima "ženske prirode", često praćenim poniženjima. Izrazito duhovito uhvaćeni karakteri žene, u liku crne mačke, i muškarca, u liku krotitelja u cirkusu, nasmejao je publiku i jasno se poigravao odlikama muške i ženske prirode.

Romantična komedija Slatki snovi Dinka Kumanovića oslanja se na estetiku nemog filma sa klavirskom muzikom kao osnovom. Priča o ukrštanju puteva kućnog hrčka i para veverica usled spleta okolnosti u šumi razrešenje nalazi u snovima glavnih aktera.

Kako mrgud popravlja stvari Radostina Neykova i Sofiye Ilieve zatvorio je ovo takmičarsko veče. Zanimljivom animacijom kolažiranja tkanine u stop motion-u gradi se lik Ljutka koji živi na tavanu i prezire svetlost. Da bi se otarasio svetlosti on renovira tavan prekrivajući ga crnom bojom, ali ostali stanovnici tavana u strahu ruše Ljutkove barijere i otkrivaju čari noćnog neba.

Jake autorske poetike, različita tematska interesovanja i koherentne stilske odlike karakteristike su filmova koji su prikazani u selekciji regionalni (jugoistočna Evropa) animirani film. Kako se može naći zajednički imenitelj za ovu takmičarsku celinu, a to bi bila kritička distanca prema društvenim dešavanjima u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, ovi filmovi nastoje da prošire i obogate naše iskustvo promišljanja društvene stvarnosti - neki sa manje, neki sa više uspeha. Iako je pitanje tehnološkog napretka u budućnosti i sumnja u njegove pozitivne strane toliko eksploatisano - od apokaliptičnih vizija holivudskih spektakala, preko art-filmova Tarkovskog i Kjubrika, do književnih klasika Orvela i Hakslija, filmovi koji su se bavili upravo ovom temom (Stakleni čovjek, Čoban i Tajni laboratorij Nikole Tesle) bili su najuspešniji. 

Svakako da nije samo tema ono što kvalitativno izdvaja ove filmove. U pitanju su izrazito jasne i potpune stilske odlike koje prate priču, komentarišu i vode ka daljim mogućim značenjima. Sa druge strane nikako se ne sme izostaviti izvanredna drama Wiener blut koja kroz stilske odlike crteža i boje Nove objektivnosti, muzike, dokumentarističkih elemenata i simbolizam tako jasno i precizno sažima katastrofe holokausta da može da stoji rame uz rame sa bilo kojim remek delom dugometražnog filma koji za temu ima užase zločina iz ovog perioda.

Vladimir Zaharijević

Saturday, March 26, 2016

[BFF]: MEĐUNARODNI KRATKI DOKUMENTARNI FILM



U sredu, četvrtog dana 63. Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma (Belgrade Film Festival - BFF), u takmičarskoj selekciji „Međunarodni kratki dokumentarni  film“, prikazano je šest ostvarenja snimljenih i produciranih na tri kontinenta. Taj produkcijski dijapazon svakako je uslovio stilsko, ali i tematsko razilaženje svih šest dokumentarnih filmova u ovoj selekciji – od intimne ispovesti kojom se bavi kanadski dokumentarni film Žena i njen auto Luika Darseza, zatim omaža legendarnom Tedu Kersonu u filmu Dužina Ivana Toresa Hdeza, preko poetičnog prikaza života beduina u Sahari u Gnezdu Arjuna Talvara i Olivera Krugera, i duhovitog prikaza Festivala zmajeva u indijskom dokumentarcu Poznat u Ahmedabadu Hardika Mehte, sve do ispovesti „iznenadnog“ pisca u Atopiji Lusa Azeveda i A. Marinja, i do načina na koji se iskorišćavaju zapuštene garaže u Mađarskoj  u Garažnom inventaru A. A. Arumpaka.

Žena i njen auto (Elle pis son char, 2015) Luika Darseza prati događaje iz 2003. i 2004. godine, kada je Lusi Tremblej rešila da se obračuna sa čovekom koji ju je seksualno zlostavljao od njene osme do dvanaeste godine. Nakon što je našla njegovu adresu, Lusi mu piše pismo i sama, automobilom, kreće na put. Kako ne nalazi zlostavljača na prvoj adresi, Lusi traži (i nađe) drugu na koju se upućuje sa istom namerom. Tom prilikom Lusi je sebe snimala ručnom kamerom i sigurno nije ni pomišljala da će njen sin Luik Darsez nakon 12 godina iskoristiti taj materijal da bi napravio dokumentarni film – što objašnjava nezgrapno kadrirane snimke Lusinog puta i njene intimne ispovesti. Sredstva kojima je reditelj upotpunio ovu priču su Lusine fotografije (iz perioda 2003/2004) na kojima je ona nasmejana majka dva dečaka, što je u kontrastu sa onim kako se oseća tokom filma,i opšti planovi mesta na kojima se Lusi zadržavala tokom svog puta. U nekoliko kadrova filma prikazan je prazan  put gde se laganom vožnjom kamere fingira vožnja automobilom, prvi put je to pogled napred (budućnost), drugi put nazad  (prošlost), dok se u trećem pojavljivanju ovog kadra kamera polako zaustavlja. Ovaj trenutak u filmu korespondira sa Lusinom odlukom da se hrabro suprotstavi svom zlostavljaču nakon dvadeset pet godina ćutanja. Iako očekivan kao katarzičan momenat čitavog filma, susret Lusi i njenog zlostavljača prolazi prilično „prazno“, gotovo da podseća na razgovor dvoje prolaznika dok se na ekranu zamućeno smenjuju neumorni pikseli. Reditelj je ipak želeo da vrhunac ovog dokumentarnog filma bude snimak na kom Lusi rasterećena uživa sa svojom decom (rediteljem i njegovim bratom). Autor je s namerom stavio akcenat na ovaj trenutak, jer je Lusi ipak našla izlaz iz teške situacije zahvaljući ljubavi najbližih. Ni u jednom delu filma ne postoji referenca na sadašnjost, iako je verovatno većinu publike zanimalo šta se dešava sa Lusi danas i da li je uspela da se u potpunosti oslobodi bremena, a razlog je težnja Luika Darseza da pokuša da ispriča priču i ostavi je u prošlosti, gde ona i pripada. 


Dužina (The Lenght, 2014) Ivana Toresa Hdeza prati trinaestominutnu intimnu i duhovitu ispovest zlatne trube džeza, legendarnog Teda Kersona (1935-2012), „poslednjeg Mohikanca džeza“ kako sam za sebe kaže. U prvom kadru filma prikazan je stari luster koji svetli u praznoj prostoriji dok u pozadini ide džez deonica na trubi, koju svira Kerson. Ovaj rediteljski postupak već na samom početku otkriva čitavu poruku  filma – „stari sjaj koji nema kome da sija“, što je i parola koja je bila pogodna za opisivanje Teda Kersona u poslednjih nekoliko godina njegovog života. Tokom filma se smenjuju statični i dugi kadrovi Tedove kuće dok on iz off-a priča o tadašnjem stanju u džez muzici, svom privatnom životu i svetlu karijere koje već odavno ne oseća. Funkcija ovakve montaže je sagledavanje običnosti i, u nekim delovima, dotrajalosti kuće jedne „zvezde“ koja bi, prema mišljenju (verovatno većeg dela) publike, mogla da živi raskošnije od onoga što je prikazano u ovom filmu. Ted Kerson je svirao sa Čarlsom Mingusom, ali nije namestio krevet, unutrašnjost kuće mu je pokisla jer nije zatvorio vrata, i ima ženu koja ga ne razume. Kadrovi Tedovog sviranja na trubi su iz gotovo krajnjeg gornjeg rakursa i ne može da se ne stekne utisak da je publika stavljena u poziciju „dželata“ nad čovekom koji se preznojava kako bi što bolje odsvirao svoju deonicu.  U Tedovom solilokviju nema prisustva autora filma, i čini se da je reditelj odlučio da podeli zadatke – Kerson je dobio zvuk, a autor sliku. „Džez nije mrtav, samo se čudno oseća“ rečenica je kojom je Ted opisao situaciju na muzičkoj sceni ovog žanra a autor je ovim opisao Ted Kersona u trenutku nastanka filma.
The Length Trailer from Iván Torres Hdez on Vimeo.

Poetski dokumentarni film Gnezdo (Habitat, 2014) Arjuna Talvara i Olivera Krugera prikazuje život jedine preostale porodice beduina, na samoj ivici Sahare, beduina koji pokušavaju da ostanu verni svojoj tradiciji uprkos teškim uslovima, pre svega klimatskim. Većinom dugim i statičnim kadrovima stiče se utisak monotonosti života aktera filma. Jednoličnost života saharskih beduina preti da naruši nadolazeća oluja, i dok publika očekuje bilo kakvu promenu u ponašanju aktera filma, oni ostaju potpuno smireni i jutro posle oluje ne donosi za njih ništa novo. Prisustvo autora je gotovo neprimetno. Korišćenjem jako malo krupnih planova stiče se utisak da aktere sve vreme posmatramo sa distance kako ne bismo narušli sklad (i monotoniju) njihove svakodnevice. Jedino narušavanje ovog principa u filmu je kada jedan od aktera govori da su svi otišli i da je njegova porodica jedina koja je na tom mestu ostala verna tradiciji. Do kraja filma nam nije jasno zašto je to tako i koji su njihovi razlozi za život u tako teškim uslovima. Kako film ne daje odgovore na neke od ovih pitanja, možda i ne čudi što je jedini u selekciji koji publika nije ispratila aplauzom, čak ni onim „radi reda“.


Najistaknutiji u selekciji, Poznat u Ahmedabadu (Famous in Ahmedabad / Ahmedabad Ma Famous, 2015) Hardika Mehte polučasovni je dokumentarni film koji prikazuje jedanaestogodišnjeg dečaka Zaida i njegovu strast prema zmajevima dok se u Ahmedabadu održava „Festival zmajeva“. Kroz film pratimo nekoliko aktera pored Zaida: njegovog oca, njegovog drugara, hodžu i čuvara terase – lokalnog namćora.  Prvih nekoliko kadrova je snimljeno širokim objektivom tako da se dobije efekat „ribljeg oka“, i u njima se upoznajemo sa ulicama Ahmedabada, Zaidovom poterom za zmajevima, ali i sa tim kako se svi akteri bez rediteljskih intervencija neprirodno ponašaju u  prisustvu kamere. Kasnije sniman  normalnim objektivom, film prati Zaidove pripreme za festival i sam dan festivala kada čitav grad radi samo jedno – pušta ili skuplja zmajeve. Opsednutost zmajevima ne bira ni pol ni godine, i dok su svi zaljubljenici u ovu pojavu na jednoj strani, na drugoj se nalazi Muštak – čuvar prostrane terase banke koja je jedna od najpogodnijih za puštanje zmajeva. Muštak zmajeve posmatra kao lošu društvenu i sociološku pojavu koja decu odvaja od škole, roditelje od dece, a motocikliste od života. Muštakov izrazito negativan stav prema puštanju zmajeva od početka ima duhoviti efekat, jer je ono što govori montažnim postupcima stavljeno u kontrast sa onim što vidimo. Dok iz Muštakovih izlaganja dobijamo uvid u negativne aspekte ovog fenomena, reditelj nam prikazuje sasvim suprotno: istina je da se ceo Ahmedabad „okrenuo naglavačke“ zbog priprema za ovaj neobični festival – ženama se punđe i sari  kače za kanape, kanapi se obmotavaju oko točkova a motociklisti su primorani da koriste zaštitne lukove na svojim vozilima – ali ipak,  „Festival zmajeva“ je praznik koji slavi svetlost i čitav film,  propraćen živahnom muzikom, šalje upravo tu poruku. Autor je neprestano prisutan u komunikaciji sa akterima, pa ih u toku samog izlaganja natera da promene iskaz koji se ne podudara sa kadrom koji smo prethodno videli. Poznat u Ahmedabadu je dokumentarni film iz kojeg ljudi širom sveta mogu da nauče mnogo stvari, a dovoljno bi bilo kada bi usvojili  samo jednu – da za dečiju igru ne postoji prestar čovek.

Atopija (Atopia, 2015) Luisa Azaveda i A. Murinja prati Hose Antonia Baptista koji je pre jedanaest godina otišao u veći grad u potrazi za poslom, ali se vratio u rodno mesto sa zadatkom da završi master studije iz književnosti. Hose Antonio Baptist mora da napiše roman i svoje iskustvo izlaže ponekad iz off-a, a ponekad u samom dijalogu sa autorom koji je prisutan u kadru. U prvom slučaju se smenjuju totali okoline pokriveni maglom koja polako nestaje, što referiše na akterovo približavanje cilju/završetku zadatka, ali i kadrovi u kojima H. A. Baptist pokušava da odmrsi žicu za oivičavanje terena, što direktno korespondira sa delom njegovog izlaganja u kojem govori o neophodnoj izolaciji kako bi se „čistog uma“ posvetio rešavanju zadatka. U razgovoru sa autorom kamera je sakrivena (ili iza autorovih ili iza akterovih leđa), pa se stiče utisak prisluškivanja razgovora između dva prijatelja, što Hoseovu priču čini još intimnijom.

Poslednji prikazan dokumentarni film u ovom delu takmičarskog programa je Garažni inventar (Garazs Inventory, 2015)  mađarskog reditelja Aliksa Ajna Arumpaka. Film je posmatrački i prikazuje atmosferu jednog dana, verovatno tokom vikenda, na prostranom zapuštenom placu gde se jedna uz drugu nalaze garaže koje imaju razne namene. Dok se mladi zabavljaju uz popularnu igru „bir pong“, oni malo stariji kuvaju gulaš i imaju probe svojih bendova, a pripadnici treće generacije nostalgično uživaju pevajući šlagere. Film se ne bavi nikakvom problematikom, iako neki akteri pričaju o lokalno aktuelnoj političkoj situaciji koju teško da može da razume šira publika. Prisustva autora nema, ali su akteri i te kako neprirodni u prisustvu kamere, što ovaj dokumentarni film čini sličnim novinarskoj reportaži – bez reportaže.

Aleksandra Mrđen
  
Aleksandra Mrđen (Beograd, 1992) apsolventkinja Srpske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, i student treće godine Dramaturgije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Autorka scenarija za nekoliko kratkih filmova.


(Prikaz je nastao u okviru radionice kritike "Filmske sveske", održane na 63. Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma, pod mentorstvom Ivana Velisavljevića.)