KADIJEVIĆ O TITU

Reditelj koji montira i režira film o odnosu Josipa Broza prema umetnosti i umetnicima Đorđe Kadijević (3): Film se bavi Titovim ličnim interesom i njegovim uticajem na našu savremenu umetnost, kao i njegovim političkim odlukama koje su promenile fizionomiju umetnosti u tadašnjoj Jugoslaviji

I Mario del Monako pevao pred Brozom

OD nekoliko hiljada kilometara filmske trake koja je kao bunkerisana pronađena u depou „Filmskih novosti“, u „Titovoj tajnoj sobi“, značajan deo za kapitalni TV serijal poslužiće i za priču o odnosu Josipa Broza prema kulturi i umetnosti.

Ovu, vrlo bitnu i zanimljivu epizodu ovih dana montira i režira Đorđe Kadijević. Reditelj koji je ostavio snažan trag u našoj filmskoj i TV produkciji, istoričar umetnosti i jedan od najvećih živih poznavalaca kulture i umetnosti na ovim prostorima, u ovom slučaju ima dvostruku odgovornost:
- Film se bavi Titovim ličnim interesom i njegovim uticajem na našu savremenu umetnost, kao i njegovim političkim odlukama koje su promenile fizionomiju umetnosti u tadašnjoj Jugoslaviji - kaže Kadijević za „Novosti“. - Taj trenutak metamorfoze srpske umetnosti bio je više iz političkih razloga - razlaz sa Staljinom pokidao je sve veze Jugoslavije sa Sovjetskim Savezom, ne samo političke, već i naučne i kulturne, ali za nas ništa nije bilo značajnije od toga. Otkidanja od socrealizma i raskidanja sa staljinističkim idejama pisca Radovana Zogovića i marksističkog filozofa Borisa Ziherlea, bio je najveći pomak. Ziherl je bio čist ideolog, visoko obrazovan, veliki apostol socrealizma, arogantni i moćni neprijatelj svega što je dolazilo iz zapadne kulture. Kad su ućutkani ti apologeti, okretanje ka Zapadu postalo je ono što je neminovno i razumljivo, i Jugoslavija je preko noći postala meka čuvenih glumaca, vajara, slikara, reditelja, operskih pevača, džez muzičara...
Primanje paradigme zapadne umetnosti, koje je bilo i najpozitivniji efekat Titovog uticaja na našu kulturu, po Kadijevićevim rečima, istovremeno je i dokaz da se politika uvek meša u polje umetnosti, što ponekad ima pozitivan, a nekada negativan uticaj, ali potvrđuje činjenicu da umetnost nikada nije potpuno slobodna i samostalna.
- Imao sam priliku da se, zahvaljujući svojoj profesiji, čak i susrećem sa Titom, i da pratim sve što se zbivalo na kulturnoj i umetničkoj sceni. Bez sumnje, bio je darovita ličnost, i imao je iskreno zanimanje za umetnost. Nije bio intelektualac, nije imao veliko obrazovanje, ali da je voleo umetnost, da se lepo osećao u društvu umetnika, i da je umetnike vrlo respektovao, to je svakako istina. Mislim da Tito nije bio tiranin i diktator, nego autokrata. Uz sve greške koje je napravio, umeo je da da ovom narodu i ,ladovinu i svetlost, i to je bio njegov najveći dar. Najbolji period mira, jedinstva i sloge bilo je njegovo doba, i ma šta mislili o Brozu, NOB-u, njegovoj epopeji i ličnosti, on nikako ne može negativno biti ocenjen. Nikada ne bih ni pravio film o Brozu kao vinovniku svih zala koja su došla posle njega, jer to nije istina. Naprotiv. Želim da napravim film koji je uglavnom nepoznat, koji će rasvetliti relaciju Tito - umetnost koja nikada nije tematizovana na objektivan način.

SVET U BEOGRADU BEOGRAD su redovno posećivali, i bili lični gosti Josipa Broza, Ela Ficdžerald, Luj Armstrong, Mario del Monako, Lorens Olivije i Vivijen Li, Henri Mur, Orson Vels, Hičkok, Ričard Barton i Liz Tejlor, Sofija Loren i Karlo Ponti, Kirk Daglas i mnogi drugi, a naši umetnici su ohrabrivani da traže nove puteve van socrealizma. Iz toga je nastao i najznačajniji i najslavniji period srpskog filma, „crni talas“.

Kadijević smatra zanimljivom i samu pobudu da se napravi tako ozbiljan dokumentarni serijal o tom vremenu:
- Postoji interesovanje za Brozovu epohu kakvo ranije nije postojalo, potreba za kritičkim preispitivanjem svega što se desilo, osvrtanje u korene stvari da bi se mogle razumeti. Mi smo čudan svet, zagledani u ono što nam je ispred nosa, zato sam prijatno iznenađen potezom „Filmskih novosti“ i RTS-a. On omogućava retko ozbiljnu i odgovornu retrospekciju kroz koju možemo sagledati i ovo sadašnje ružno i smešno vreme. Poređenja će svakako biti na štetu savremenosti, pokazaće se da smo se svi grdno „zeznuli“. Jugoslavija Titovog doba bila je najveći civilizacijski domet koji je postignut na ovom prostoru, a oni koji su se posle njega pojavili kao lideri sve su to srušili. Ova „dvorišta“ od država, ove sadašnje smejurije od zemalja, bile bi zaista smešne da nisu strašne. Danas vidim najniži stepen civilizacijske artikulacije ovog prostora koji pamtim, među političarima nema velikih državnika, svi koji su dolazili na vlast bili su samo politikanti i praktikanti - smatra Kadijević.


SOCIJALMODERNIZAM

PO rečima Kadijevića, izbor radova za opremu Belog dvora odražava ukus koji je arhaičan, jer Tito nije imao odnos prema avangardi, i zbog toga se ovde desio čudesan fenomen:
- Mi imamo jednu varijantu socijalmodernizma, to je termin koji potiče od Svete Lukića, koji je sa članovima „Decemberske grupe“ promovisao tu novu paradigmu jugoslovenske umetnosti okrenute prema Zapadu. Zbog Titovog neshvatanja avangarde, izostao je njen uticaj na ovom prostoru. Ovde je, recimo, izlagao Pikaso, ali Salvador Dali nikada nije imao izložbu, i to izričito zbog Tita. Dali je u svom nadrealističkom ponašanju koketirao sa fašizmom, što nije odražavalo njegovo stvarno mišljenje nego nadrealistički geg, i tako se dogodilo da do današnjeg dana ovde nije imao izložbu, što je takođe zanimljivo.

Izvor: Novosti