Novi kadar Zoran Janković razgovarao je sa Minom Đukić za City Magazine i Pazi, snima se. Prenosimo njihov razgovor.
Za City su rekli sledeće,
Šta Sundance, odnosno učešće na Sundance festivalu, znači za Minu Đukić i šta Sundance (može da) znači za Neposlušne?
Posle snimanja filma sanjala sam san u kom se cela ekipa filma suludo brzo spušta niz snežnu padinu i u bobovima preleće provalije, probija se kroz šumu i sve vreme se užasno dobro zabavlja. Tamo u Park Cityju je sneg, i dobra je scenografija za ostvarivanje tog sna. Očekujem da film emotivno pomeri sto veći broj ljudi i da osetim da ono u šta sam čvrsto verovala ima smisla, ili bar dovoljno zabavnog besmisla.
Neposlušni su tvoj debitanski dugometražni film, do ove najave učešća na Sundance u nije bilo mnogo priče u medijima o ovom ostvarenju, te kako bi ti, kao rediteljka, predstavila Neposlušne nekom neupućenom, potencijalnom, a dobronamernom gledaocu?
Preporučila bih mu da ostane dobronameran i neupućen i da se otvorenog srca i hrabro prepusti filmu i dopusti mu da ga uznemiri, emotivno pomeri, uteši, promeni i uvredi ako je neizbežno, a sve sa ciljem da se posle filma oseti više živim. Inače, Neposlušni su ljubavna priča o zakasnelom odrastanju, o pravu na život izvan okvira koje ti nameću društvo, porodica ili bilo koji sistem. O pravu na slobodu lutanja u potrazi za autentičnim.
Ako je Jugo, kratku biografiju, tvoj diplomski rad, kao ključna emocija nosio žal za spokojem i jednostavnošću, koja bi bila najznačajnija emocija na kojoj počivaju Neposlušni?
Na čežnji rekla bih, isključivo i ponajviše na čežnji.
Kako Neposlušni stižu iz produkcijske kuće Kiselo dete, a omladinska drama je u pitanju, možda će se kao neizbežna nametnuti poređenja sa Tilvom Roš; šta je to onda što Neposlušne ponajpre razdvaja i razlikuje od Ležaićeve Tilve Roš?
Tilva Roš je Nikolin ličan film, Neposlusni su moj ličan film. Naši senzibiliteti i rukopisi su vrlo različiti. Sličnost je u nameri da se bavimo temama koje nas se tiču. Moj film se dešava u Vojvodini, gde sam odrasla, njegov u Boru. Moji likovi voze bicikla, a njegovi skejt.
Sundance već dugo figurira kao meka (na prvom mestu američkog) nezavisnog filma, a da li je, po tvom mišljenju, srpska kinematografija dovoljno jaka da neguje i tu indie struju?
Srpska kinematografija nije dovoljno jaka i potrebno joj je što više strujanja i struje. Nije odmah nužno te struje klasifikovati u pokrete, talase i ostale moguće kategorije. Važno je da je živo i da se autori bave temama koje ih se tiču. Ne osećam potrebu da pripadam ijednoj struji, ali osećam potrebu da sveža krv struji kroz krvotok srpske kinematografije koja već dugo vremena nije baš najzdravija. U poslednje vreme se dešavaju se sve kvalitetnije transfuzije, i tome se treba radovati.
Sa Neposlušnima i zvanično stupaš u profesionalnu kinematografiju, te je šta to, po tebi, predstavlja tu zdraviju struju savremenog srpskog filma? Šta bi mirne duše mogla da preporučiš?
Mirne duše mogu da preporučim autore koji žele nešto da menjaju, koji smeju da rizikuju, da se bune, da bude, da ne pristaju na često birokratske uzuse evropskog filma, da budu iskreni i da ne kalkulišu. Nikola Ležaić, Mladen Đorđević, Maja Miloš, Ivan Ikić, Miloš Pušić i mnogi koji tek dolaze a umeće sve to, jos bolje i beskompromisnije od nas, nadam se.
Za regionalni sajt Pazi snima se, Mina Đukić kaže,
PSS: Kako je izgledao put “Neposlušnih” do Sundancea i koja su očekivanja od nastupa tamo?
U julu ove godine sam izabrana u Work in Progress selekciju u Karlovim Varima. Tamo smo prezentovali trejler i delove filma. Obratila mi se Kim Yutani, jedna od urednica programa na Sundanceu, dopala joj se prezentacija “Neposlušnih” i rekla je da je, ukoliko film ima duh koji je osetila iz trejlera, to film za njih. Dva meseca kasnije, poslala sam im film i pre deset dana saznala lepu vest. Ukratko, put je bio prirodan, spontan i iznenađujuće jednostavan. Tako je najlepše.
PSS: Snimanje i pripremu za snimanje tvog filma nije pratila obično neumerena medijska kampanja, kako to obično biva u Srbiji poslednjih deset i kusur godina, te nam, molim te, predstavi svoj film na način na koji ti smatraš najprikladnijim…
U šali smo iskustvo vezano za “Neposlušne” zvali hipi ljubav sa pevanjem, pucanjem (misli se na nervne slomove) i plakanjem. “Neposlušni” su film koji afirmiše smelost da se luta i traži izvan okvira koje ti nameću društvo ili bilo koje represivne instance. Priča o pravu na ljubav, slobodu, lepotu, o pravu da budeš živ.
PSS: S tim u vezi, koji stilski okvir, koje reference biraš kao najpodesniji kontekst za sagledavanje onoga što “Neposlušni“ donose i nude?
Uh, spisak je velik… Uticaji su iz oblasti filma, slikarstva, filozofije, muzike, književnosti, svakodnevnog života. Što se filmskih uticaja tice, na mene su ponajviše uticali filmovi Novog Holivuda. “Badlands“, ”Five Easy Pieces“, ”Rain People“, a od ostalih “Swedish Love Story“, “Walkabout“, “Pierrot Le Fou“, “Lacombe Lucien“, filmovi Jacquesa Demyja.
“Neposlušni” referišu na svaku lepotu koja uznemirava svojim intenzitetom. Na ljubav koja je lišena promišljenosti i granica, na traženje autentičnosti izvan dogmi i nametnutog.
PSS: Ako bi coming-of-age shvatili kao uslovni okvir vašeg filma, koje to aspekte života mladih i mlađih ponajpre problematizuješ u svom dugometražnom igranom prvencu?
Problematizujem trenutak u kom odrastanje počinje da se graniči sa izvesnim, ili sa konformizmom, a junaci baš to ne žele. Problematizujem ostvarivost nemogućeg ljubavnog odnosa, nemire i previranja poznog sazrevanja i odlaganje otiskivanja u život koji iz daljine liči na nešto na šta još uvek nismo spremni ili jesmo, ali ne želimo da budemo.
PSS: Srpske filmove koji se bave mlađom populacijom obično prate zamerke glede starmalosti, kako po pitanju odabira glumaca, tako i na planu opšteg tona filma, te kako si ti ovde izašla na kraj sa tim počestim zamkama?
Moji glumci su imali onoliko godina koliko i imaju moji junaci u scenariju. Bavili smo se problemom kasnog sazrevanja i većinu problema i sami zajedno rešavali i prevazilazili u hodu. Ukratko, vajali smo od onog što nas se vrlo živo i aktivno ticalo i u trenutku dok smo snimali.
PSS: Koja ostvarenja bi izdvojila, koje filmove preporučila, a da se u neku ruku pripadaju korpusu omladinskog filma i iz srpske i iz ex-Yu ili post-Yu kinemarografije?
“Čudna devojka” Jovana Živanovića mi prva pada na pamet. To mi je jedan od omiljenih jugoslovenskih filmova sa retko dobro napisanim i osmišljenim ženskim likom. Verujem da je tematski najsrodniji “Neposlušnima“.
Za City su rekli sledeće,
Šta Sundance, odnosno učešće na Sundance festivalu, znači za Minu Đukić i šta Sundance (može da) znači za Neposlušne?
Posle snimanja filma sanjala sam san u kom se cela ekipa filma suludo brzo spušta niz snežnu padinu i u bobovima preleće provalije, probija se kroz šumu i sve vreme se užasno dobro zabavlja. Tamo u Park Cityju je sneg, i dobra je scenografija za ostvarivanje tog sna. Očekujem da film emotivno pomeri sto veći broj ljudi i da osetim da ono u šta sam čvrsto verovala ima smisla, ili bar dovoljno zabavnog besmisla.
Neposlušni su tvoj debitanski dugometražni film, do ove najave učešća na Sundance u nije bilo mnogo priče u medijima o ovom ostvarenju, te kako bi ti, kao rediteljka, predstavila Neposlušne nekom neupućenom, potencijalnom, a dobronamernom gledaocu?
Preporučila bih mu da ostane dobronameran i neupućen i da se otvorenog srca i hrabro prepusti filmu i dopusti mu da ga uznemiri, emotivno pomeri, uteši, promeni i uvredi ako je neizbežno, a sve sa ciljem da se posle filma oseti više živim. Inače, Neposlušni su ljubavna priča o zakasnelom odrastanju, o pravu na život izvan okvira koje ti nameću društvo, porodica ili bilo koji sistem. O pravu na slobodu lutanja u potrazi za autentičnim.
Ako je Jugo, kratku biografiju, tvoj diplomski rad, kao ključna emocija nosio žal za spokojem i jednostavnošću, koja bi bila najznačajnija emocija na kojoj počivaju Neposlušni?
Na čežnji rekla bih, isključivo i ponajviše na čežnji.
Kako Neposlušni stižu iz produkcijske kuće Kiselo dete, a omladinska drama je u pitanju, možda će se kao neizbežna nametnuti poređenja sa Tilvom Roš; šta je to onda što Neposlušne ponajpre razdvaja i razlikuje od Ležaićeve Tilve Roš?
Tilva Roš je Nikolin ličan film, Neposlusni su moj ličan film. Naši senzibiliteti i rukopisi su vrlo različiti. Sličnost je u nameri da se bavimo temama koje nas se tiču. Moj film se dešava u Vojvodini, gde sam odrasla, njegov u Boru. Moji likovi voze bicikla, a njegovi skejt.
Sundance već dugo figurira kao meka (na prvom mestu američkog) nezavisnog filma, a da li je, po tvom mišljenju, srpska kinematografija dovoljno jaka da neguje i tu indie struju?
Srpska kinematografija nije dovoljno jaka i potrebno joj je što više strujanja i struje. Nije odmah nužno te struje klasifikovati u pokrete, talase i ostale moguće kategorije. Važno je da je živo i da se autori bave temama koje ih se tiču. Ne osećam potrebu da pripadam ijednoj struji, ali osećam potrebu da sveža krv struji kroz krvotok srpske kinematografije koja već dugo vremena nije baš najzdravija. U poslednje vreme se dešavaju se sve kvalitetnije transfuzije, i tome se treba radovati.
Sa Neposlušnima i zvanično stupaš u profesionalnu kinematografiju, te je šta to, po tebi, predstavlja tu zdraviju struju savremenog srpskog filma? Šta bi mirne duše mogla da preporučiš?
Mirne duše mogu da preporučim autore koji žele nešto da menjaju, koji smeju da rizikuju, da se bune, da bude, da ne pristaju na često birokratske uzuse evropskog filma, da budu iskreni i da ne kalkulišu. Nikola Ležaić, Mladen Đorđević, Maja Miloš, Ivan Ikić, Miloš Pušić i mnogi koji tek dolaze a umeće sve to, jos bolje i beskompromisnije od nas, nadam se.
Za regionalni sajt Pazi snima se, Mina Đukić kaže,
PSS: Kako je izgledao put “Neposlušnih” do Sundancea i koja su očekivanja od nastupa tamo?
U julu ove godine sam izabrana u Work in Progress selekciju u Karlovim Varima. Tamo smo prezentovali trejler i delove filma. Obratila mi se Kim Yutani, jedna od urednica programa na Sundanceu, dopala joj se prezentacija “Neposlušnih” i rekla je da je, ukoliko film ima duh koji je osetila iz trejlera, to film za njih. Dva meseca kasnije, poslala sam im film i pre deset dana saznala lepu vest. Ukratko, put je bio prirodan, spontan i iznenađujuće jednostavan. Tako je najlepše.
PSS: Snimanje i pripremu za snimanje tvog filma nije pratila obično neumerena medijska kampanja, kako to obično biva u Srbiji poslednjih deset i kusur godina, te nam, molim te, predstavi svoj film na način na koji ti smatraš najprikladnijim…
U šali smo iskustvo vezano za “Neposlušne” zvali hipi ljubav sa pevanjem, pucanjem (misli se na nervne slomove) i plakanjem. “Neposlušni” su film koji afirmiše smelost da se luta i traži izvan okvira koje ti nameću društvo ili bilo koje represivne instance. Priča o pravu na ljubav, slobodu, lepotu, o pravu da budeš živ.
PSS: S tim u vezi, koji stilski okvir, koje reference biraš kao najpodesniji kontekst za sagledavanje onoga što “Neposlušni“ donose i nude?
Uh, spisak je velik… Uticaji su iz oblasti filma, slikarstva, filozofije, muzike, književnosti, svakodnevnog života. Što se filmskih uticaja tice, na mene su ponajviše uticali filmovi Novog Holivuda. “Badlands“, ”Five Easy Pieces“, ”Rain People“, a od ostalih “Swedish Love Story“, “Walkabout“, “Pierrot Le Fou“, “Lacombe Lucien“, filmovi Jacquesa Demyja.
“Neposlušni” referišu na svaku lepotu koja uznemirava svojim intenzitetom. Na ljubav koja je lišena promišljenosti i granica, na traženje autentičnosti izvan dogmi i nametnutog.
PSS: Ako bi coming-of-age shvatili kao uslovni okvir vašeg filma, koje to aspekte života mladih i mlađih ponajpre problematizuješ u svom dugometražnom igranom prvencu?
Problematizujem trenutak u kom odrastanje počinje da se graniči sa izvesnim, ili sa konformizmom, a junaci baš to ne žele. Problematizujem ostvarivost nemogućeg ljubavnog odnosa, nemire i previranja poznog sazrevanja i odlaganje otiskivanja u život koji iz daljine liči na nešto na šta još uvek nismo spremni ili jesmo, ali ne želimo da budemo.
PSS: Srpske filmove koji se bave mlađom populacijom obično prate zamerke glede starmalosti, kako po pitanju odabira glumaca, tako i na planu opšteg tona filma, te kako si ti ovde izašla na kraj sa tim počestim zamkama?
Moji glumci su imali onoliko godina koliko i imaju moji junaci u scenariju. Bavili smo se problemom kasnog sazrevanja i većinu problema i sami zajedno rešavali i prevazilazili u hodu. Ukratko, vajali smo od onog što nas se vrlo živo i aktivno ticalo i u trenutku dok smo snimali.
PSS: Koja ostvarenja bi izdvojila, koje filmove preporučila, a da se u neku ruku pripadaju korpusu omladinskog filma i iz srpske i iz ex-Yu ili post-Yu kinemarografije?
“Čudna devojka” Jovana Živanovića mi prva pada na pamet. To mi je jedan od omiljenih jugoslovenskih filmova sa retko dobro napisanim i osmišljenim ženskim likom. Verujem da je tematski najsrodniji “Neposlušnima“.
No comments:
Post a Comment