BOGDAN DIKLIĆ JOŠ JEDNOM O SVOJOJ ULOZI U FILMU ODBRANA I ZAŠTITA

Odbrana i zaštita” nije film o ratu već o miru. Kakvom-takvom, ali miru. Kao što je odvratni rat proces, tako je i mir proces. Ovaj film je deo tog procesa - kaže Bogdan Diklić u razgovoru za “Blic” na Sarajevo film festivalu nakon projekcije filma Bobe Jelčića koji je ganuo i zamislio publiku.

Diklić je za ulogu Slavka osvojio Zlatnu arenu za najbolju mušku ulogu na nedavno završenom festivalu u Puli. Slavni glumac igra Hrvata iz Mostara koji ne sme da ode na sahranu svog starog prijatelja muslimana jer se plaši reakcije Dragana, političkog moćnika. U njegovoj unutrašnjoj borbi između ljudskosti i savesti s jedne strane i pragmatizma i koristoljublja s druge, supruga mu pokazuje pravi put.


- Svi smo mi ponekad u životu Slavko. Krećemo se na liniji između svesti i savesti s jedne strane i nekakvih postignuća i dostignuća usko povezanih sa sitnim interesima s druge strane. I svi mi ponekad imamo tog nekog Dragana koji je iznad nas, a u stvari nam ne treba jer smo sasvim dovoljni sami sebi - kaže Diklić.

Ko ili šta u životu je bio vaš “Dragan”?
- Bilo ih je više. Imam 60 godina, kada bih nabrajao sve svoje “Dragane”... (smeh) Kako sam ja, usuđujem se reći, postajao odrasliji i samosvojniji, tako su oni otpadali. Mirio sam se sa ljudima bez obzira na to da li sam ja bio kriv zbog nesporazuma i sukoba, ili oni. Ali, uvek sam gledao da se izmirim sa ljudima.

Gde je mesto ovom filmu u vremenu latinoameričkih i turskih sapunica i može li da dopre do gledaoca čija je estetika upropašćena takvim sadržajima?
- Takav gledalac je dobrodošao. Krenimo od De Sika, ne moramo od Bobe Jelčića i “Odbrane i zaštite”; neka krenu od Felinija, Formana... naše autore neću da pominjem da nekog ne zaboravim pa da mi zamere, ali ima ih i te kako na ovom našem podneblju. Gledaoci treba da se skinu sa te vrste opijata i da se preorijentišu. Da prestanu da gledaju latinoameričke i turske serije i da pokušaju da kroz knjigu i dobronamerne filmove dođu do sebe. Znam da nije prijatno svoju muku gledati ispred sebe, na ekranu, nije prijatno suočiti se sa svojom teskobom i problemima. Ali zato film i jeste umetnost jer on nije puka refleksija naše svakodnevice. On je izvan toga i zato i jeste sposoban da ulije čoveku nadu, a nada jeste moguća i jeste istinita.

Više ovde: http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/399731/Bogdan-Diklic-Ako-covek-moze-da-promeni-sebe-mozda-moze-i-drugog