[BFF]: MEĐUNARODNI KRATKI DOKUMENTARNI FILM

U sredu, četvrtog dana 63. Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma (Belgrade Film Festival - BFF), u takmičarskoj selekciji „Međunarodni kratki dokumentarni  film“, prikazano je šest ostvarenja snimljenih i produciranih na tri kontinenta. Taj produkcijski dijapazon svakako je uslovio stilsko, ali i tematsko razilaženje svih šest dokumentarnih filmova u ovoj selekciji – od intimne ispovesti kojom se bavi kanadski dokumentarni film Žena i njen auto Luika Darseza, zatim omaža legendarnom Tedu Kersonu u filmu Dužina Ivana Toresa Hdeza, preko poetičnog prikaza života beduina u Sahari u Gnezdu Arjuna Talvara i Olivera Krugera, i duhovitog prikaza Festivala zmajeva u indijskom dokumentarcu Poznat u Ahmedabadu Hardika Mehte, sve do ispovesti „iznenadnog“ pisca u Atopiji Lusa Azeveda i A. Marinja, i do načina na koji se iskorišćavaju zapuštene garaže u Mađarskoj  u Garažnom inventaru A. A. Arumpaka.

Žena i njen auto (Elle pis son char, 2015) Luika Darseza prati događaje iz 2003. i 2004. godine, kada je Lusi Tremblej rešila da se obračuna sa čovekom koji ju je seksualno zlostavljao od njene osme do dvanaeste godine. Nakon što je našla njegovu adresu, Lusi mu piše pismo i sama, automobilom, kreće na put. Kako ne nalazi zlostavljača na prvoj adresi, Lusi traži (i nađe) drugu na koju se upućuje sa istom namerom. Tom prilikom Lusi je sebe snimala ručnom kamerom i sigurno nije ni pomišljala da će njen sin Luik Darsez nakon 12 godina iskoristiti taj materijal da bi napravio dokumentarni film – što objašnjava nezgrapno kadrirane snimke Lusinog puta i njene intimne ispovesti. Sredstva kojima je reditelj upotpunio ovu priču su Lusine fotografije (iz perioda 2003/2004) na kojima je ona nasmejana majka dva dečaka, što je u kontrastu sa onim kako se oseća tokom filma,i opšti planovi mesta na kojima se Lusi zadržavala tokom svog puta. U nekoliko kadrova filma prikazan je prazan  put gde se laganom vožnjom kamere fingira vožnja automobilom, prvi put je to pogled napred (budućnost), drugi put nazad  (prošlost), dok se u trećem pojavljivanju ovog kadra kamera polako zaustavlja. Ovaj trenutak u filmu korespondira sa Lusinom odlukom da se hrabro suprotstavi svom zlostavljaču nakon dvadeset pet godina ćutanja. Iako očekivan kao katarzičan momenat čitavog filma, susret Lusi i njenog zlostavljača prolazi prilično „prazno“, gotovo da podseća na razgovor dvoje prolaznika dok se na ekranu zamućeno smenjuju neumorni pikseli. Reditelj je ipak želeo da vrhunac ovog dokumentarnog filma bude snimak na kom Lusi rasterećena uživa sa svojom decom (rediteljem i njegovim bratom). Autor je s namerom stavio akcenat na ovaj trenutak, jer je Lusi ipak našla izlaz iz teške situacije zahvaljući ljubavi najbližih. Ni u jednom delu filma ne postoji referenca na sadašnjost, iako je verovatno većinu publike zanimalo šta se dešava sa Lusi danas i da li je uspela da se u potpunosti oslobodi bremena, a razlog je težnja Luika Darseza da pokuša da ispriča priču i ostavi je u prošlosti, gde ona i pripada. 

Dužina (The Lenght, 2014) Ivana Toresa Hdeza prati trinaestominutnu intimnu i duhovitu ispovest zlatne trube džeza, legendarnog Teda Kersona (1935-2012), „poslednjeg Mohikanca džeza“ kako sam za sebe kaže. U prvom kadru filma prikazan je stari luster koji svetli u praznoj prostoriji dok u pozadini ide džez deonica na trubi, koju svira Kerson. Ovaj rediteljski postupak već na samom početku otkriva čitavu poruku  filma – „stari sjaj koji nema kome da sija“, što je i parola koja je bila pogodna za opisivanje Teda Kersona u poslednjih nekoliko godina njegovog života. Tokom filma se smenjuju statični i dugi kadrovi Tedove kuće dok on iz off-a priča o tadašnjem stanju u džez muzici, svom privatnom životu i svetlu karijere koje već odavno ne oseća. Funkcija ovakve montaže je sagledavanje običnosti i, u nekim delovima, dotrajalosti kuće jedne „zvezde“ koja bi, prema mišljenju (verovatno većeg dela) publike, mogla da živi raskošnije od onoga što je prikazano u ovom filmu. Ted Kerson je svirao sa Čarlsom Mingusom, ali nije namestio krevet, unutrašnjost kuće mu je pokisla jer nije zatvorio vrata, i ima ženu koja ga ne razume. Kadrovi Tedovog sviranja na trubi su iz gotovo krajnjeg gornjeg rakursa i ne može da se ne stekne utisak da je publika stavljena u poziciju „dželata“ nad čovekom koji se preznojava kako bi što bolje odsvirao svoju deonicu.  U Tedovom solilokviju nema prisustva autora filma, i čini se da je reditelj odlučio da podeli zadatke – Kerson je dobio zvuk, a autor sliku. „Džez nije mrtav, samo se čudno oseća“ rečenica je kojom je Ted opisao situaciju na muzičkoj sceni ovog žanra a autor je ovim opisao Ted Kersona u trenutku nastanka filma.

The Length Trailer from Iván Torres Hdez on Vimeo.

Poetski dokumentarni film Gnezdo (Habitat, 2014) Arjuna Talvara i Olivera Krugera prikazuje život jedine preostale porodice beduina, na samoj ivici Sahare, beduina koji pokušavaju da ostanu verni svojoj tradiciji uprkos teškim uslovima, pre svega klimatskim. Većinom dugim i statičnim kadrovima stiče se utisak monotonosti života aktera filma. Jednoličnost života saharskih beduina preti da naruši nadolazeća oluja, i dok publika očekuje bilo kakvu promenu u ponašanju aktera filma, oni ostaju potpuno smireni i jutro posle oluje ne donosi za njih ništa novo. Prisustvo autora je gotovo neprimetno. Korišćenjem jako malo krupnih planova stiče se utisak da aktere sve vreme posmatramo sa distance kako ne bismo narušli sklad (i monotoniju) njihove svakodnevice. Jedino narušavanje ovog principa u filmu je kada jedan od aktera govori da su svi otišli i da je njegova porodica jedina koja je na tom mestu ostala verna tradiciji. Do kraja filma nam nije jasno zašto je to tako i koji su njihovi razlozi za život u tako teškim uslovima. Kako film ne daje odgovore na neke od ovih pitanja, možda i ne čudi što je jedini u selekciji koji publika nije ispratila aplauzom, čak ni onim „radi reda“.

Najistaknutiji u selekciji, Poznat u Ahmedabadu (Famous in Ahmedabad / Ahmedabad Ma Famous, 2015) Hardika Mehte polučasovni je dokumentarni film koji prikazuje jedanaestogodišnjeg dečaka Zaida i njegovu strast prema zmajevima dok se u Ahmedabadu održava „Festival zmajeva“. Kroz film pratimo nekoliko aktera pored Zaida: njegovog oca, njegovog drugara, hodžu i čuvara terase – lokalnog namćora.  Prvih nekoliko kadrova je snimljeno širokim objektivom tako da se dobije efekat „ribljeg oka“, i u njima se upoznajemo sa ulicama Ahmedabada, Zaidovom poterom za zmajevima, ali i sa tim kako se svi akteri bez rediteljskih intervencija neprirodno ponašaju u  prisustvu kamere. Kasnije sniman  normalnim objektivom, film prati Zaidove pripreme za festival i sam dan festivala kada čitav grad radi samo jedno – pušta ili skuplja zmajeve. Opsednutost zmajevima ne bira ni pol ni godine, i dok su svi zaljubljenici u ovu pojavu na jednoj strani, na drugoj se nalazi Muštak – čuvar prostrane terase banke koja je jedna od najpogodnijih za puštanje zmajeva. Muštak zmajeve posmatra kao lošu društvenu i sociološku pojavu koja decu odvaja od škole, roditelje od dece, a motocikliste od života. Muštakov izrazito negativan stav prema puštanju zmajeva od početka ima duhoviti efekat, jer je ono što govori montažnim postupcima stavljeno u kontrast sa onim što vidimo. Dok iz Muštakovih izlaganja dobijamo uvid u negativne aspekte ovog fenomena, reditelj nam prikazuje sasvim suprotno: istina je da se ceo Ahmedabad „okrenuo naglavačke“ zbog priprema za ovaj neobični festival – ženama se punđe i sari  kače za kanape, kanapi se obmotavaju oko točkova a motociklisti su primorani da koriste zaštitne lukove na svojim vozilima – ali ipak,  „Festival zmajeva“ je praznik koji slavi svetlost i čitav film,  propraćen živahnom muzikom, šalje upravo tu poruku. Autor je neprestano prisutan u komunikaciji sa akterima, pa ih u toku samog izlaganja natera da promene iskaz koji se ne podudara sa kadrom koji smo prethodno videli. Poznat u Ahmedabadu je dokumentarni film iz kojeg ljudi širom sveta mogu da nauče mnogo stvari, a dovoljno bi bilo kada bi usvojili  samo jednu – da za dečiju igru ne postoji prestar čovek.

Atopija (Atopia, 2015) Luisa Azaveda i A. Murinja prati Hose Antonia Baptista koji je pre jedanaest godina otišao u veći grad u potrazi za poslom, ali se vratio u rodno mesto sa zadatkom da završi master studije iz književnosti. Hose Antonio Baptist mora da napiše roman i svoje iskustvo izlaže ponekad iz off-a, a ponekad u samom dijalogu sa autorom koji je prisutan u kadru. U prvom slučaju se smenjuju totali okoline pokriveni maglom koja polako nestaje, što referiše na akterovo približavanje cilju/završetku zadatka, ali i kadrovi u kojima H. A. Baptist pokušava da odmrsi žicu za oivičavanje terena, što direktno korespondira sa delom njegovog izlaganja u kojem govori o neophodnoj izolaciji kako bi se „čistog uma“ posvetio rešavanju zadatka. U razgovoru sa autorom kamera je sakrivena (ili iza autorovih ili iza akterovih leđa), pa se stiče utisak prisluškivanja razgovora između dva prijatelja, što Hoseovu priču čini još intimnijom.

Poslednji prikazan dokumentarni film u ovom delu takmičarskog programa je Garažni inventar (Garazs Inventory, 2015)  mađarskog reditelja Aliksa Ajna Arumpaka. Film je posmatrački i prikazuje atmosferu jednog dana, verovatno tokom vikenda, na prostranom zapuštenom placu gde se jedna uz drugu nalaze garaže koje imaju razne namene. Dok se mladi zabavljaju uz popularnu igru „bir pong“, oni malo stariji kuvaju gulaš i imaju probe svojih bendova, a pripadnici treće generacije nostalgično uživaju pevajući šlagere. Film se ne bavi nikakvom problematikom, iako neki akteri pričaju o lokalno aktuelnoj političkoj situaciji koju teško da može da razume šira publika. Prisustva autora nema, ali su akteri i te kako neprirodni u prisustvu kamere, što ovaj dokumentarni film čini sličnim novinarskoj reportaži – bez reportaže.

Aleksandra Mrđen

  
Aleksandra Mrđen (Beograd, 1992) apsolventkinja Srpske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, i student treće godine Dramaturgije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Autorka scenarija za nekoliko kratkih filmova.

(Prikaz je nastao u okviru radionice kritike "Filmske sveske", održane na 63. Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma, pod mentorstvom Ivana Velisavljevića.)