Zoran Janković je za regionalni sajt Pazi, snima se, napisao kritiku novog filma Darka Lungulova "Spomenik Majklu Džeksonu".
Biće zanimljivo videti kako će „Spomenik Majklu Džeksonu“ proći na srpskim i regionalnim kino-blagajnama; biće to zanimljivo iz ponajmanje tri razloga – kako bismo videli da li je uspešna srpska filmska jesen 2014. ipak samo kratkoročna iluzija, da li će se isplatiti zgodan početak emitovanja (imajući u vidu da je središnji deo jeseni uobičajeno doba za srpske filmske premijere, ali i povratak bioskopima izazvan golemim uspehom „Malog Bude“), ali i kako će publika (ti mnogocenjeni i ipak najmerodavniji civili) reagovati na ovaj film kome mnoga toga manjka.
Na planu zapleta i osnovne priče Lungulov se u slučaju ovog filma krene neizostavno po film ubitačnom minskom polju već dugo nepotentnih opštih mesta – lokalni brica u mestu u srpskoj dubini teritoriji dođe na ideju da (kako bi na prvom mestu sprečio odlazak svoje otuđene supruge) u centru mesta sagradi spomenik tada već posrnulom kralju popa. Tu su, gle čuda, gubitnici tranzicije, razočarani idealisti, korumpirani smutljivci među političarima, ništa više dobronamerni investitori, od tranzicijskog kraha još bunovni sanjari, zlehudi desničari, a, za svaki slučaj, tu je i hendikepirano dete. Doda li se tome i trapavo vraćanje duga finansijerima iz susedstva, od tako postavljene priče i projekta u celini slabo šta iole umešnije i konsekventnije je i moglo da ispadne.
U „Tamo i ovde“, prethodnom mu filmu, Lungulov je uspeo da makar u zadovoljavajućoj meri isprati ključne i/ili najprepoznatljivije stileme recentnijeg američkog indie filma, a u „Spomeniku Majklu Džeksonu“ zapada u glib gorkoslatkih priča o gubitnicima i njihovoj koegzistenciji i sukobu sa lokalnim naravima. Jedna od najkrupnijih nevolja ovog filma u krajnjem zbiru biva to što autor ne uspeva da prikaže dovoljno toga osobenog i svežeg na već pomenute stereotipne postavke koje ovaj film neizostavno vuku ka i dalje prilično neveselom srpskom filmskom proseku.
Osim toga, „Spomenik Majklu Džeksonu“ nudi prilično izraubovanu i veoma upitnu emociju bezizlaza koji se uz nešto osmeha ipak da prevazići. Pri takvom stanju stvari ni ne čudi što „Spomenik…“ ne postiže mnogo ni na glumačkom planu koji često zna da bude smokvin list za suštinski nedovoljno kvalitetne i malo kome potrebne filmove. Ako se izume vazda uverljivi i pouzdani Toni Mihajlovski, Boris Milivojević pokazuje da i dalje nije kadar da iznese film u svojstvu glavnog glumca, dok je Dragan Bjelogrlić rutinerski relaksiran, a Nataša Tapušković, koja je još ranije pokazala da i u ne posebno valjanim filmovima (poput „Šišanja“, recimo) ume da ostvari pažnje vrednu rolu, ovde naprosto ostvalja utisak puke upotrebljivosti.
Među razlozima za pokudu na račun ovog ostvarenja moraju biti i naveden ponovo nedostatni rad direktora fotografije Mathiasa Schöningha (recimo, scena desničarskih nereda je svakako jedna od najlošije snimljenih scena u regionalnom filmu u ovom milenijumu), kao i potpuno izlišno pojavljivanje Mirjane Karanović, ziheraški prikaz navodno narastajuće srpske desnice, te ničemu potreban segment priče u Makedoniji, šematizovana originalna muzika Dejana Uroševića, odsustvo valjda logički nužne muzike samog Jacksona i scenografska i kostimografska neubedljivost. Ipak, ako treba nešto istaći i po dobrom, neka to onda budu osnovna postavka lika glavnog lika koji ovde pokazuje za balkanske pojmove atipičnu proaktivnost i pohvale vredno brzo odvijanje radnje tokom, recimo, prve rolne filma.
Nakon nekoliko dobrih vesti za srpski film danas („Varvari“, „Lav Hanter“, „Neposlušni“; „Mali Budo“) Lungulovljev „Spomenik Majklu Džeksonu“ upadljivo podseća na nonšalanciju kojom nemali broj ovdašnjih autora pristupa ukazanim prilikama, te će, da ponovimo, biti krajnje zanimljiva i znakovita reakcija bioskopske publike na ovaj nenadahnuti i nenadahnjujući blef.
Biće zanimljivo videti kako će „Spomenik Majklu Džeksonu“ proći na srpskim i regionalnim kino-blagajnama; biće to zanimljivo iz ponajmanje tri razloga – kako bismo videli da li je uspešna srpska filmska jesen 2014. ipak samo kratkoročna iluzija, da li će se isplatiti zgodan početak emitovanja (imajući u vidu da je središnji deo jeseni uobičajeno doba za srpske filmske premijere, ali i povratak bioskopima izazvan golemim uspehom „Malog Bude“), ali i kako će publika (ti mnogocenjeni i ipak najmerodavniji civili) reagovati na ovaj film kome mnoga toga manjka.
Spomenik Majklu Džeksonu, Srbija/Nemačka/Makedonija/Hrvatska, drama, 95 minuta
Režija: Darko Lungulov
Uloge: Boris Milivojević, Nataša Tapušković, Dragan Bjelogrlić, Ljubomir Bandović, Toni Mihajlovski, Branislav Trifunović, Srđan Miletić, Mirjana Karanović, Marko Janketić
Može biti da je reč o stvarnoj podudarnosti, ali jedan od prvih
utisaka koji se stiče tokom gledanja ovog novog filma Darka Lungulova je
da je ““pomenik Majklu Džeksonu” u primetnoj meri tek ne previše uspela parafraza Dragojevićeve „Parade“.
Tu su priča o tihim herojima prenutim iz apatije i prinuđenim da delaju
i u svoje i u ime šireg/društvenog dobra, regionalni štimung, društvena
polemičnost, ukazivanje na tromost sistema koji ne ispunjava ni ono što
sam navodno zacrta i javno obeća… Ipak, „Parada“, uz
sve zamerke koje se mirne duše na njenu dušu daju izreći, primetno je
superiorniji rad u odnosu na bledi i u dobroj meri izlišni „Spomenik Majklu Džeksonu“.Režija: Darko Lungulov
Uloge: Boris Milivojević, Nataša Tapušković, Dragan Bjelogrlić, Ljubomir Bandović, Toni Mihajlovski, Branislav Trifunović, Srđan Miletić, Mirjana Karanović, Marko Janketić
Na planu zapleta i osnovne priče Lungulov se u slučaju ovog filma krene neizostavno po film ubitačnom minskom polju već dugo nepotentnih opštih mesta – lokalni brica u mestu u srpskoj dubini teritoriji dođe na ideju da (kako bi na prvom mestu sprečio odlazak svoje otuđene supruge) u centru mesta sagradi spomenik tada već posrnulom kralju popa. Tu su, gle čuda, gubitnici tranzicije, razočarani idealisti, korumpirani smutljivci među političarima, ništa više dobronamerni investitori, od tranzicijskog kraha još bunovni sanjari, zlehudi desničari, a, za svaki slučaj, tu je i hendikepirano dete. Doda li se tome i trapavo vraćanje duga finansijerima iz susedstva, od tako postavljene priče i projekta u celini slabo šta iole umešnije i konsekventnije je i moglo da ispadne.
U „Tamo i ovde“, prethodnom mu filmu, Lungulov je uspeo da makar u zadovoljavajućoj meri isprati ključne i/ili najprepoznatljivije stileme recentnijeg američkog indie filma, a u „Spomeniku Majklu Džeksonu“ zapada u glib gorkoslatkih priča o gubitnicima i njihovoj koegzistenciji i sukobu sa lokalnim naravima. Jedna od najkrupnijih nevolja ovog filma u krajnjem zbiru biva to što autor ne uspeva da prikaže dovoljno toga osobenog i svežeg na već pomenute stereotipne postavke koje ovaj film neizostavno vuku ka i dalje prilično neveselom srpskom filmskom proseku.
Osim toga, „Spomenik Majklu Džeksonu“ nudi prilično izraubovanu i veoma upitnu emociju bezizlaza koji se uz nešto osmeha ipak da prevazići. Pri takvom stanju stvari ni ne čudi što „Spomenik…“ ne postiže mnogo ni na glumačkom planu koji često zna da bude smokvin list za suštinski nedovoljno kvalitetne i malo kome potrebne filmove. Ako se izume vazda uverljivi i pouzdani Toni Mihajlovski, Boris Milivojević pokazuje da i dalje nije kadar da iznese film u svojstvu glavnog glumca, dok je Dragan Bjelogrlić rutinerski relaksiran, a Nataša Tapušković, koja je još ranije pokazala da i u ne posebno valjanim filmovima (poput „Šišanja“, recimo) ume da ostvari pažnje vrednu rolu, ovde naprosto ostvalja utisak puke upotrebljivosti.
Među razlozima za pokudu na račun ovog ostvarenja moraju biti i naveden ponovo nedostatni rad direktora fotografije Mathiasa Schöningha (recimo, scena desničarskih nereda je svakako jedna od najlošije snimljenih scena u regionalnom filmu u ovom milenijumu), kao i potpuno izlišno pojavljivanje Mirjane Karanović, ziheraški prikaz navodno narastajuće srpske desnice, te ničemu potreban segment priče u Makedoniji, šematizovana originalna muzika Dejana Uroševića, odsustvo valjda logički nužne muzike samog Jacksona i scenografska i kostimografska neubedljivost. Ipak, ako treba nešto istaći i po dobrom, neka to onda budu osnovna postavka lika glavnog lika koji ovde pokazuje za balkanske pojmove atipičnu proaktivnost i pohvale vredno brzo odvijanje radnje tokom, recimo, prve rolne filma.
Nakon nekoliko dobrih vesti za srpski film danas („Varvari“, „Lav Hanter“, „Neposlušni“; „Mali Budo“) Lungulovljev „Spomenik Majklu Džeksonu“ upadljivo podseća na nonšalanciju kojom nemali broj ovdašnjih autora pristupa ukazanim prilikama, te će, da ponovimo, biti krajnje zanimljiva i znakovita reakcija bioskopske publike na ovaj nenadahnuti i nenadahnjujući blef.
No comments:
Post a Comment