Novi kadar Dimitrije je u novom broju Novosadskih novina reagovao na zanimljiv trend bojkotovanja srpskih festivala>
Dva filma koja su pretendovala na najveću gledanost ove godine - "Montevideo, vidimo se" i "Atomski zdesna" nisu bili prikazani na tri srpska festivala "četiri skakaonice" (Sopot, Novi Sad, Vrnjačka Banja, Niš) već samo na Glumačkim susretima u Nišu. Ta odluka je pravdana nizom besmislenih ili u najboljem slučaju "tankih" argumenata - od toga da su ti festivali organizaciono slabi, umetnički irelevantni, pa sve do toga da filmovi iako je finansirala Republika Srbija - na ovaj ili onaj način - zapravo nisu dužni da učestvuju na filmskim smotrama koje ta država finansira.
Odjednom su zaboravljene priče o "povratku ljudi u bioskope" i veliki elan iz vremena distribucije zamenjen je uskraćivanjem prilike građanima Sopota, Novog Sada i Vrnjačke Banje da (opet) vide ove filmove i budu pozdravljeni od njihovih ekipa.
No, ukoliko je cilj da se ukaže da ovi festivali ne funkcionišu, to što će biti bojkotovani možda jeste sredstvo, iz reda manje inteligentnih. Naročito, ako imamo u vidu površnost naših kulturnih rubrika u kojima je relativno lako nekažnjeno izgovoriti razne neutemeljene stavove, kada ionako nema dovoljno novinara koji se dovoljno razumeju u materiju da ih dovedu u pitanje.
Ipak, ostaje pitanje kako to da jedino niški festival ne biva bojkotovan?
Naročito ako imamo u vidu da je ovo jedini festival na kome smo imali teške skandale prilikom dodele nagrada, članove žirija koji su izuzimali mišljenje itd. Isto tako, u više navrata su se dešavali skandali u povodu "selekcionih kriterijuma" i bilo je burnih reakcija i među autorima i medu organizatorima.
Scenarista i reditelj Srđan Dragojević u izjavi "Politici" od 27. juna kaže da su glumci "suština svakog filma" i da ih zato šalje da se takmiče. To dakle znači da scenario nije "suština filma" čim ga ne šalje na Festival filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji. Režija takođe izgleda nije preterano važna, kao ni fotografija, montaža, scenografija itd. koji se vrednuju u Sopotu.
Ne samo da svaki Zakon smatra drugačije i pojam autorstva vezuje upravo za oblasti u kojima se "Montevideo" i "Atomski" neće nadmetati već i svako ko se hobistički razume u film. Šta je onda razlog pobune protiv svih sem protiv Niša, kada već znamo da "suština" nisu samo glumci?
Razlog je nažalost verovatno u tome što su glumci ako ne "suština filma" a ono "suština naše kulture" i kinematografije kao njenog najbolje finansiranog segmenta. Publika, institucije, ostali autori, niko nije važan koliko oni jer se ono što duhovito nazivamo "kulturnom politikom" svelo na intervenciju popularnih ličnosti u polju upravljanja kulturom. Stoga, sve se može izvrgavati ruglu - i publika željna da filmovi i ekipe dođu u njihovo mesto, i lokalne zajednice kojima su ti festivali deo turističke ponude i naravno ostali autori koji bi možda želeli da budu vrednovani, izuzev glumaca i njihovog takmičenja koje nosi skroman džeparac koji ide uz te nagrade.
No, nisu glumci krivi za svoju dominantnu poziciju. Oni su naprosto "trojanski konji" koji na ekranu ovaploćuju ideju autora, potom su postali "trojanski konji" koji su u sebi u državne institucije unosili interese određenih grupacija, kada su iz kostima likova prešli u likove i odela ministara. Zato sada jedini autoritet ima festival "trojanskih konja", bez ikakve valorizacije onih koji su činili njihovu posadu.
Tehnički gledano, publika bojkotovanih festivala neće puno propustiti - uostalom "Montevideo" je već emitovan na Javnom servisu u formi serije - međutim, osetiće da su ih ignorisale ekipe dva najambicioznija filma godine a to ni na koji način nisu zaslužili.
Dva filma koja su pretendovala na najveću gledanost ove godine - "Montevideo, vidimo se" i "Atomski zdesna" nisu bili prikazani na tri srpska festivala "četiri skakaonice" (Sopot, Novi Sad, Vrnjačka Banja, Niš) već samo na Glumačkim susretima u Nišu. Ta odluka je pravdana nizom besmislenih ili u najboljem slučaju "tankih" argumenata - od toga da su ti festivali organizaciono slabi, umetnički irelevantni, pa sve do toga da filmovi iako je finansirala Republika Srbija - na ovaj ili onaj način - zapravo nisu dužni da učestvuju na filmskim smotrama koje ta država finansira.
Odjednom su zaboravljene priče o "povratku ljudi u bioskope" i veliki elan iz vremena distribucije zamenjen je uskraćivanjem prilike građanima Sopota, Novog Sada i Vrnjačke Banje da (opet) vide ove filmove i budu pozdravljeni od njihovih ekipa.
No, ukoliko je cilj da se ukaže da ovi festivali ne funkcionišu, to što će biti bojkotovani možda jeste sredstvo, iz reda manje inteligentnih. Naročito, ako imamo u vidu površnost naših kulturnih rubrika u kojima je relativno lako nekažnjeno izgovoriti razne neutemeljene stavove, kada ionako nema dovoljno novinara koji se dovoljno razumeju u materiju da ih dovedu u pitanje.
Ipak, ostaje pitanje kako to da jedino niški festival ne biva bojkotovan?
Naročito ako imamo u vidu da je ovo jedini festival na kome smo imali teške skandale prilikom dodele nagrada, članove žirija koji su izuzimali mišljenje itd. Isto tako, u više navrata su se dešavali skandali u povodu "selekcionih kriterijuma" i bilo je burnih reakcija i među autorima i medu organizatorima.
Scenarista i reditelj Srđan Dragojević u izjavi "Politici" od 27. juna kaže da su glumci "suština svakog filma" i da ih zato šalje da se takmiče. To dakle znači da scenario nije "suština filma" čim ga ne šalje na Festival filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji. Režija takođe izgleda nije preterano važna, kao ni fotografija, montaža, scenografija itd. koji se vrednuju u Sopotu.
Ne samo da svaki Zakon smatra drugačije i pojam autorstva vezuje upravo za oblasti u kojima se "Montevideo" i "Atomski" neće nadmetati već i svako ko se hobistički razume u film. Šta je onda razlog pobune protiv svih sem protiv Niša, kada već znamo da "suština" nisu samo glumci?
Razlog je nažalost verovatno u tome što su glumci ako ne "suština filma" a ono "suština naše kulture" i kinematografije kao njenog najbolje finansiranog segmenta. Publika, institucije, ostali autori, niko nije važan koliko oni jer se ono što duhovito nazivamo "kulturnom politikom" svelo na intervenciju popularnih ličnosti u polju upravljanja kulturom. Stoga, sve se može izvrgavati ruglu - i publika željna da filmovi i ekipe dođu u njihovo mesto, i lokalne zajednice kojima su ti festivali deo turističke ponude i naravno ostali autori koji bi možda želeli da budu vrednovani, izuzev glumaca i njihovog takmičenja koje nosi skroman džeparac koji ide uz te nagrade.
No, nisu glumci krivi za svoju dominantnu poziciju. Oni su naprosto "trojanski konji" koji na ekranu ovaploćuju ideju autora, potom su postali "trojanski konji" koji su u sebi u državne institucije unosili interese određenih grupacija, kada su iz kostima likova prešli u likove i odela ministara. Zato sada jedini autoritet ima festival "trojanskih konja", bez ikakve valorizacije onih koji su činili njihovu posadu.
Tehnički gledano, publika bojkotovanih festivala neće puno propustiti - uostalom "Montevideo" je već emitovan na Javnom servisu u formi serije - međutim, osetiće da su ih ignorisale ekipe dva najambicioznija filma godine a to ni na koji način nisu zaslužili.
No comments:
Post a Comment