Poslednjih meseci traje polemika o novim propozicijama beogradskog Sajma knjiga koje neprikriveno forsiraju izdavače komercijalne literature sa hiperprodukcijom naslova, vertikalnom i horizontalnom integracijom (firme koje su istovremeno izdavači i knjižari ili čak štampari, imaju udeo u vlasništvu nad medijima itd.) i drugim oblicima monopola. Manji izdavači su se naravno pobunili protiv ovog pravilnika koji kao da je sastavljala jedna i po izdavačka kuća insistirajući na tome da se kriterijum broja izdanja, broja zaposlenih i godišnjih prihoda ne znači puno u odnosu na kriterijum kvaliteta izdanja ili struke zaposlenih (ako kuća ima zaposlene akvizitere ili prodavce ne znači da zapošljava više ljudi u tradicionalnim izdavačkim zanimanjima urednika, lektora, korektora, dizajnera...) te samim tim ne mora unapređivati profesionalni nivo esnafa.
U ovoj polemici, strana koja je sastavila pravilnik nema puno argumenata na svojoj strani, osim jednog a to je insistiranje da se izdavaštvo kao segment kulturne industrije izvuče iz tokova sive ekonomije u kojoj se znatnim delom odvija, često na štetu autora i kulturne javnosti.
Međutim, u okvirma Sajma knjiga svaki kvadratni metar izlagačkog prostora je sudbinski važan jer u zavisnosti od veličine i pozicije štanda umnogome zavisi poslovanje izdavača kojima Sajam ionako predstavlja najzanačajniji trgovački trenutak u godini kada se plasira najveći deo tiraža. Sa novim pravilnikom, moguće je da će se uvećati ukupni obrt ali će isto tako biti neravnopravno u korist izdavača komercijalnije i, često, šund literature.
Odgovor na pitanje da li je ovaj novi koncept raspodele sajamskog prostora svesno osmišljen kao vid favorizacije jednog poslovnog modela ili je to slučajnost, mora proizilaziti iz strategije organizatora. Ako je njihov cilj podizanje prometa onda jeste, a ako je Sajam kulturni događaj od javnog značaja onda je ovakav koncept nedopustiv.
Na sve to, koncesije koje gradske strukture pružaju velikim izdavačima, nisu praćene adekvatnom reakcijom tih firmi koje nimalo nisu prilagodile svoj repertoar javnoj koristi. Dakle, država interveniše u korist pojedinih izdavača a praktično je nemoćna u odnosu na njihov često toksičan uticaj na našu kulturnu scenu.
Slična konfuzija zadesila je i naše filmske festivale. Jedan od njihovih osnovnih problema jeste pitanje da li će se zadržati na starom jugoslovenskom konceptu nagrađivanja "dobrog filma" - onog koji miri publiku i kritiku, ili će preuzeti evropski koncept podržavanja novih tendencija i autorskih iskoraka.
Veliki svetski festivali, naime, već dugo ne nagrađuju "dobre" filmove odnosno naslove koji su proistekli iz već savladanih estetskih postulata već pokušavaju da formulišu nove. Oni nisu izgubili svoju popularnost i ugled pre svega zato što su uz elitističke takmičarske programe uveli značajne poslovne aktivnosti - filmske pijace i produkcione forume a najširu javnost zanimaju zbog premijera velikih holivudskih produkcija, van konkurencije.
Našim festivalima je prilično teško da se tako razvijaju na više frontova ali će pre ili kasnije morati da odgovore na pitanje na čijoj su strani - sve prisutnijih filmova hermetičnog izraza koji dolaze sa priznanjima iz inostranstva ili sve ređih ali ipak prisutnih primera lokalnog mejnstrima koji nije lišen zanatske veštine.
Za koji god smer da se opredele neko će se osetiti uskraćenim ali to su strateške odluke koje se moraju doneti. Sasvim je sigurno da deo razloga što recimo "Montevideo" i "Atomski zdesna" bojkotuju većinu srpskih festivala leži upravo u tome što nisu sigurni da li na njima imaju šta da traže.
U zemlji gde javne institucije finansiraju značajan deo kulturne produkcije, one imaju i presudan uticaj na njene tokove. Zato je važno da odlučivanjem javnih organa ne rukovode interesne grupe već da oni steknu autonomiju pošto na kraju mora biti kako oni kažu.
No comments:
Post a Comment