Krenulo je snimanje “Dobrice”, debitantskog igranog
filma Srđana Penezića, po scenariju čiji je jedan od autora Slavko
Štimac. On u tom filmu igra i glavnu ulogu.
Mada najčešće tako ne izgleda i nije, čuda su moguća, a granice su tu da bi bile premoštene ili makar relativizovane. Tako je, eto, usprkos priči o opštoj besparici i državi koja gleda da zavrne svaku moguću slavini, u Srbiji ovih dana ipak krenulo snimanje par domaćih filmskih ostvarenja, a među njima i „Dobrice“, debitantskog igranog filma Srđana Penezića u ozbiljnim godinama, a uz to po scenariju čiji je jedan od autora dobro znani nam i vam glumac Slavko Štimac.
Prošle sedmice je u Beogradu napokon krenulo snimanje poduže najavljivanog filma „Dobrica“. Ovaj film, iza kog stoji Logos Film i koji nastaje uz pomoć slovenačke kuća Atalanta, te Ministarstva kulture RS i Filmskog centra Srbije, na čijem konkursu lane je izborio finansijsku podršku od 22 miliona dinara.
Pogled na glumački ansambl i ostatak autorske ekipe ukazuje na ambiciozniji pristup; tako ćemo u naslovnoj ulozi videti (i koscenaristu) Slavka Štimca, a tu su i Mirjana Joković, Bogdan Diklić, veterani Renata Ulmanski i Miodrag Radovanović, kao i Hana Selimović i Branislav Lečić. Za direktora fotografije izabran je Radan Popović, sada već iskusni snimatelj izrazito zanimljive filmografije i profesionalnog puta (snimao je ovdašnje klasike kao što su „Kako je propao R’N’R“, „Crni bombarder“, „Balkanska pravila“ …, da bi u Americi postao stalni deo snimateljske ekipe velikog Alexandera Paynea, sa kojim je sarađivao na ostvarenjima „Izbori“, „O Šmitu“, „Potomci“; „Nebraska“). Za kostime, pak, zadužena je Bojana Nikitović, koja može da se pohvali kostimografskim doprinosom nekolicini krupnijih amerićkih produkcija (“Koriolan”, “Ghost Rider 2”, “Dobar dan da se umri muški”…), a bila je i deo Oskarom ovenčanog tima u slučaju “Marije Antoanete” Sofije Coppole.
Film noir
Sam Srđan Penezić takođe je izrazito zanimljiva pojava – ovaj (mada to nije od značaja za ovu priču) sin čuvenog revolucionara Slobodana Penezića Krcuna, na planu dugometražnog filma debitovao je (potpisan kao D. Jud Jones) animiranim ostvarenjem „Film Noir“, koji je uradio „u četiri ruke“ sa animatorom Ristom Topaloskim. „Film Noir“, kome nije ginulo poređenje sa po mnogo osnova bliskim Rodriguezovim „Gradom greha“, bavio se ključnim stilemama podžanra naglašenom u generičnom naslovu. Film je imao kakvu-takvu distribuciju u Srbiji (mahom u Beogradu), ali je pred malobrojnu publiku stigao u višestruko nezgodnom trenutku – kad su ovdašnji filmoljupci sve odlučnije i upadljivo okretali leđa tad već dobrano zalutalom srpskom filmu i kada se u paramparčad raspadala nekada razgranata i barem puko funkcionalna bioskopska mreža sad pokojnog Beograd Filma. I mimo toga, film koji se u formi animiranog filma bavi nasleđem noir-filma, a sve to na engleskom jeziku, predstavljao bi i inače slab mamac za brojnije gledateljstvo: ipak, ovaj filma, premda na prvom mestu ekstravaganca, svakako će predstavljati živopisnu i zanimljivu fusnotu u budućoj istoriji srpskog filma u postjugoslovenskom i/ili postpetoktobarskom periodu.
Što se „Dobrice“ tiče, sinopsis otkriva sledeće: „Dobricu život nikada nije mazio. Još kao beba je napušten od roditelja i bačen na đubrište. Prvih dvadeset i osam godina svog života provodi uglavnom ili u sirotištu ili u zatvoru. Ipak, da li zato što je prvih par godina svog života proveo sa ljudima koji su ga zaista neizmerno i bespogovorno voleli, ili zato što je to njegova priroda, on bira da u ljudima vidi samo dobro. Ili, tačnije, on to ne bira, nego je jednostavno takav, i kao takav ide kroz život prepun ljubavi.“
Rediteljska eksplikacija pojašnjava da je „glavni glumac u ovom projektu odrastao pred filmskim kamerama i plan je da se za scene u kojima je on još uvek dete koriste materijali nagomilani kroz godine i najsavremenija filmska tehnika, da bi se pažljivo izabrani, davno snimljeni kadrovi digitalno uklapali u novosnimljene scene, i da bi se tako dobila autentika koju bi drugačije bilo nemoguće postići.“
Reditelj Penezić dodaje da je ideja ekipe bila da se radi „antidomaći“ film, jer, između ostalog, kako je Penezić otkrio beogradskim Večernjim novostima, „Dobrica“ nije osmišljen kao „politički korektan film, niti se bavi politikom, on je jednostavna, topla priča o ljudskoj dobroti, zapravo, bajka za odrasle“.
Zasad je, naravno, teško, pa i besmisleno izricati predviđanja ili vrednosne sudove, ali čitava zamisao deluje dovoljno izazovno i sveže, a autorska ekipa sugeriše kompetentnost i serioznost u pristupu, te ostaje da se vidi da li će se Penezić, kao debitant u, nazovimo to tako, nevreme, na polju igranog filma pokazati bolje od Momčila Mrdakovića u slučaju već sad zaboravljenog mu prošlogodišnjeg debija, filma „Mamaroš“.
Izvor: Pazi, snima se
Mada najčešće tako ne izgleda i nije, čuda su moguća, a granice su tu da bi bile premoštene ili makar relativizovane. Tako je, eto, usprkos priči o opštoj besparici i državi koja gleda da zavrne svaku moguću slavini, u Srbiji ovih dana ipak krenulo snimanje par domaćih filmskih ostvarenja, a među njima i „Dobrice“, debitantskog igranog filma Srđana Penezića u ozbiljnim godinama, a uz to po scenariju čiji je jedan od autora dobro znani nam i vam glumac Slavko Štimac.
Prošle sedmice je u Beogradu napokon krenulo snimanje poduže najavljivanog filma „Dobrica“. Ovaj film, iza kog stoji Logos Film i koji nastaje uz pomoć slovenačke kuća Atalanta, te Ministarstva kulture RS i Filmskog centra Srbije, na čijem konkursu lane je izborio finansijsku podršku od 22 miliona dinara.
Pogled na glumački ansambl i ostatak autorske ekipe ukazuje na ambiciozniji pristup; tako ćemo u naslovnoj ulozi videti (i koscenaristu) Slavka Štimca, a tu su i Mirjana Joković, Bogdan Diklić, veterani Renata Ulmanski i Miodrag Radovanović, kao i Hana Selimović i Branislav Lečić. Za direktora fotografije izabran je Radan Popović, sada već iskusni snimatelj izrazito zanimljive filmografije i profesionalnog puta (snimao je ovdašnje klasike kao što su „Kako je propao R’N’R“, „Crni bombarder“, „Balkanska pravila“ …, da bi u Americi postao stalni deo snimateljske ekipe velikog Alexandera Paynea, sa kojim je sarađivao na ostvarenjima „Izbori“, „O Šmitu“, „Potomci“; „Nebraska“). Za kostime, pak, zadužena je Bojana Nikitović, koja može da se pohvali kostimografskim doprinosom nekolicini krupnijih amerićkih produkcija (“Koriolan”, “Ghost Rider 2”, “Dobar dan da se umri muški”…), a bila je i deo Oskarom ovenčanog tima u slučaju “Marije Antoanete” Sofije Coppole.
Film noir
Sam Srđan Penezić takođe je izrazito zanimljiva pojava – ovaj (mada to nije od značaja za ovu priču) sin čuvenog revolucionara Slobodana Penezića Krcuna, na planu dugometražnog filma debitovao je (potpisan kao D. Jud Jones) animiranim ostvarenjem „Film Noir“, koji je uradio „u četiri ruke“ sa animatorom Ristom Topaloskim. „Film Noir“, kome nije ginulo poređenje sa po mnogo osnova bliskim Rodriguezovim „Gradom greha“, bavio se ključnim stilemama podžanra naglašenom u generičnom naslovu. Film je imao kakvu-takvu distribuciju u Srbiji (mahom u Beogradu), ali je pred malobrojnu publiku stigao u višestruko nezgodnom trenutku – kad su ovdašnji filmoljupci sve odlučnije i upadljivo okretali leđa tad već dobrano zalutalom srpskom filmu i kada se u paramparčad raspadala nekada razgranata i barem puko funkcionalna bioskopska mreža sad pokojnog Beograd Filma. I mimo toga, film koji se u formi animiranog filma bavi nasleđem noir-filma, a sve to na engleskom jeziku, predstavljao bi i inače slab mamac za brojnije gledateljstvo: ipak, ovaj filma, premda na prvom mestu ekstravaganca, svakako će predstavljati živopisnu i zanimljivu fusnotu u budućoj istoriji srpskog filma u postjugoslovenskom i/ili postpetoktobarskom periodu.
Što se „Dobrice“ tiče, sinopsis otkriva sledeće: „Dobricu život nikada nije mazio. Još kao beba je napušten od roditelja i bačen na đubrište. Prvih dvadeset i osam godina svog života provodi uglavnom ili u sirotištu ili u zatvoru. Ipak, da li zato što je prvih par godina svog života proveo sa ljudima koji su ga zaista neizmerno i bespogovorno voleli, ili zato što je to njegova priroda, on bira da u ljudima vidi samo dobro. Ili, tačnije, on to ne bira, nego je jednostavno takav, i kao takav ide kroz život prepun ljubavi.“
Rediteljska eksplikacija pojašnjava da je „glavni glumac u ovom projektu odrastao pred filmskim kamerama i plan je da se za scene u kojima je on još uvek dete koriste materijali nagomilani kroz godine i najsavremenija filmska tehnika, da bi se pažljivo izabrani, davno snimljeni kadrovi digitalno uklapali u novosnimljene scene, i da bi se tako dobila autentika koju bi drugačije bilo nemoguće postići.“
Reditelj Penezić dodaje da je ideja ekipe bila da se radi „antidomaći“ film, jer, između ostalog, kako je Penezić otkrio beogradskim Večernjim novostima, „Dobrica“ nije osmišljen kao „politički korektan film, niti se bavi politikom, on je jednostavna, topla priča o ljudskoj dobroti, zapravo, bajka za odrasle“.
Zasad je, naravno, teško, pa i besmisleno izricati predviđanja ili vrednosne sudove, ali čitava zamisao deluje dovoljno izazovno i sveže, a autorska ekipa sugeriše kompetentnost i serioznost u pristupu, te ostaje da se vidi da li će se Penezić, kao debitant u, nazovimo to tako, nevreme, na polju igranog filma pokazati bolje od Momčila Mrdakovića u slučaju već sad zaboravljenog mu prošlogodišnjeg debija, filma „Mamaroš“.
Izvor: Pazi, snima se
No comments:
Post a Comment