VLADIMIR PERIŠIĆ O OMNIBUSU I SARAJEVSKOM ATENTATU

Dubravka Lakić u Politici prenosi informacije o učešću Vladimira Perišića u omnibusu MOSTOVI SARAJEVA

 

Priča o Gavrilu Principu i drugovima pripada onome što Valter Benjamin zove „tradicija potlačenih” i kao takva ona je i danas aktuelna, kaže za „Politiku” Vladimir Perišić, autor filma „Naše će sjeni...” u okviru evropskog omnibusa „Mostovi Sarajeva”, koji će biti viđen na 67. Kanu

Iz kratkog filma „Naše će sjeni...” koji će uskoro biti prikazan u Kanu Foto Privatna arhiva

Kada je naš filmski reditelj Vladimir Perišić od Žan-Mišel Frodona, nekadašnjeg glavnog urednika francuskog filmskog časopisa „Kaje di sinema” i umetničkog direktora evropskog koprodukcijskog projekta, dobio poziv da učestvuje u nastanku omnibus filma „Mostovi Sarajeva” s kojim bi se filmski obeležila stogodišnjica od početka Prvog svetskog rata, debate oko njegovog uzroka i  povoda bile su u Evropi u najžešćem jeku.
Ni sada, kada je Perišić kratkim filmom „Naše će sjeni...” dao svoj doprinos i kada je filmski projekat gotov i spreman za specijalno prikazivanje u glavnom programu predstojećeg 67. Kanskog festivala, polemike su u toku. Naš reditelj, koji živi i radi na relaciji Pariz-Beograd, specijalno za „Politiku” kaže da su u trenucima kada je dobio poziv na sceni bili i „pokušaji kriminalizacije jednog oslobodilačkog i antikolonijalnog gesta, kakav je atentat na Franca Ferdinanda” i da se pred njim tada stvorilo pitanje na koji način jedan mali film (sedam i po minuta) može, ako uopšte može, da učestvuje u toj debati.
Čitajući razne tekstove na ovu temu, kako one koji napadaju tako i one koji brane Gavrila Principa, Perišić je, kako kaže, često imao utisak da više saznaje o političkim idejama njihovih autora, nego o samom Principu i Mladobosancima. Zato mu se učinilo da treba da uradi film koji će gledaocu jednostavno ponuditi da čuje motive i političke ideje koje su pripadnike Mlade Bosne naveli na atentat. Tako je došao i do transkripta suđenja Mladobosancima u Sarajevu, odabrao najznačajnije fragmente njihove odbrane, sastavio tekst koji je neka vrsta njihovog političkog vjeruju i film nazvao prema početnim rečima iz Principove poruke: „ Naše će sjeni hodati po Beču. Lutati po dvoru i plašiti gospodu”, ispisane pred smrt na zidu samice.
 Proučavajući transkriprte za potrebe filma, Vladimir Perišić se uverio da je odbrana Gavrila Principa i njegovih drugova potresna. „Njihov idealizam, politička zrelost i ujedno mladost, u sebi nosi elektricitet čija je snaga zarazna. Čini mi se da je ono što su izgovorili na tom suđenju, danas jednako aktuelno kao i pre 100 godina i da ravnopravno stoji sa velikim političkim govorima 20. veka”, kaže Perišić.
 Na pitanje kakav je koncept filma pred sebe postavio, naš autor odgovara da je još u ranoj fazi spoznao da ne želi da film bude istorijska rekonstrukcija. Istoriju pišu pobednici, kaže autor, a priča o Principu i drugovima pripada onome što Valter Benjamin zove „tradicija potlačenih”. Kao takva ona je i danas aktuelna, tako da je Perišića, pre svega, interesovala aktuelnost te pobune.
– Zatvoriti se u prošlost značilo bi učiniti je manje opsanom, manje oštrom na političkom, a kinematografski naivnom na estetskom planu. Zato me nije interesovalo da profesionalni glumci igraju Principa ili Čabrinovića, već da nađem mladiće koji bi mogli da se prepoznaju u onom što nam je od njih ostalo i što su nam ostavili. Za Mladobosance Tin Ujević je rekao: „Junaci sa revolverom u rukama, vi ste svome narodu ostavili više nego zbirke poezije, čitavu jednu antologiju primera”. Slika iz prošlosti, koja nam putem ove stogodišnjice dolazi kao neka opomena iz budućnosti, preti da se izgubi ako se u njoj ne prepoznamo, kaže reditelj.
Zato je on svoj „film suštine” i „film stanja” zamislio i sproveo kao susret prošlog i sadašnjeg. Kao susret dve generacije, dve mladosti – one iz 1914. i one iz 2014. Kao susret glasova iz prošlosti koji više nemaju tela i tela mladih današnjice koji traže da artikulišu svoj glas, svoju pobunu.
 Perišićev „Naše će sjeni...” je dragoceni trag tog susreta. Kroz estetsko eterično–mistični film, glasovi iz prošlosti šapuću i taj šapat nagoni na maksimalnu usresređenost na sadržaj onoga što su tokom svoj odbrane na sudu izricali Gavrilo Princip i drugovi. Te šapteće glasove prati slika njihovih istogodišnjaka, još golobrade mladosti današnjice koja u sebi nosi sličnu pobunu, idealizam, sličnu glad za pravdom i žudnju za drugačijim i boljim svetom.
 Kao sasvim ispravnom pokazalo se autorovo razmišljanje da na taj način slika zaista može da doprinese tekstu, da pomogne u njegovom shvatanju. Perišić gledaocu daje mogućnost da vidi telo koje je proizvelo te reči i nudi neku vrstu otrežnjenja, jer jedno je znati da su Princip i drugovi imali od 16 do 24 godine, a sasvim drugo je videti krhkost, mladost, nevinost tela jednog sedamnaestogodišnjaka, njegove pokrete, pogled, još uvek dečiji osmeh...
Kako je Jugoslavija bila politički ideal Mladobosanaca, Vladimiru Perišiću se učinilo sasvim primerenim da svoj film o susretu prošlog i sadašnjeg, snimi u prostoru napuštene arhive i tonskog studija u podrumu Radio Jugoslavije. „To je bilo pravo mesto za susret glasova iz prošlosti koji pozivaju na stvaranje jedne zemlje kada nije postojala, sa telima omladine danas kada ta zemlja ponovo ne postoji”, kaže Perišić, dodajući da je snimajući tekst odbrane Mladobosanaca, pridodao toj arhivi podzemnih glasova potlačenih još jedan zapis...
Perišićev film „Naše će sjeni...”, uz kratke filmove Žan Lik Godara, Kristi Puijua, Sergeja Loznice, Vićenca Mare, Aide Begić, Kamena Kaleva i drugih autora (ukupno ih je 13, a jedan od koproducenata i Jovan Marjanović, „Obala Art centar, Sarajevo), uskoro će videti kanska premijerna publika. Kakav je sveukupni omnibus „Mostovi Sarajeva”, kakvu poruku kao celina nosi, kakvu stranu zauzima, znaće se sredinom maja. U svakom slučaju, uvrstivši ga u svoj glavni program (van konkurencije), Kanski festival stavlja na znanje da se priključuje obeležavanju stogodišnjice od početka Velikog rata.
-----------------------------------------------------------
Filmski šapat glasova sa suđenja
 
Vladimir Perišić Foto Privatna arhiva 
Gavrilo Princip: „Imam 19 godina. Završio sam gimnaziju 8. razred...Nisam zločinac, jer sam uklonio onoga koji je činio zlo. Mislio sam dobro...Nju nisam hteo, nehotice sam je ubio... Ja sam nacionalista Jugosloven. Moja je težnja ujediniti Jugoslovene. I osloboditi ih od Austrije...Glavni motiv koji me je potakao na to delo bila je osveta za sve muke koje podnosi moj narod pod Austrijom...”
Nedeljko Čabrinović: „Devetnaest mi je godina... Ja bih volio da ne bude rata ako je moguće, jer sam ja kosmopolit i ne želim prolijevanja krvi...Moja želja: jugoslovenska republika...Ja nijesam pristaša monarhije...Austrija je trula. Jedna država koja potlačuje druge, ne može se smatrati jedinstvenom, u njoj nema veza nego prosta disciplina. Sva joj je sila na bajonetima...”
Cvijetko Popović: „ Ja sam se na atentat odlučio radi toga što se Slaveni proganjaju u Austro–Ugarskoj Monarhiji... Ja sam prestolonasljednika smatrao kao predstavnika sile i mislio sam da ću tim najbolje osvetiti proganjanje... Žao mi vojvotkinje, a njega mi nije žao...”.

Izvor: Politika