TEKSTOVI NA BLOGU

Friday, March 28, 2014

SRĐAN DRAGOJEVIĆ u NINu

NIN je objavio intervju sa Srđanom Dragojevićem u kome on govori o svom novom filmu ATOMSKI S DESNA, planovima vezanim za BODLJIKAVO PRASE i stanju u srpskoj kinematografiji. Prenosimo najzanimljivije delove >








Шта је ново у односу на досадашњу праксу (не)валоризовања ваших сценарија?

Конкурисали смо, пре почетка снимања, на конкурсу Филмског центра Србије за производњу и суфинансирање филма. И шести пут заредом сам одбијен. Слабо се ту шта паметно има рећи а да се не употребе теже речи. Што се ове, конкретне комисије тиче, пристојно је сачекати да филм буде успешан или не, те да се, на основу једина два могућа критеријума, успеха на фестивалима А категорије или код публике, закључи јесу ли били у праву или не. Али шест одбијања на конкурсима у својој земљи није доживео ниједан аутор, ни у Србији ни у региону. Поготово неко ко је са својих шест филмова имао више од три и по милиона гледалаца у земљи и околини и, цирка, сто међународних награда. Тако да ваља, ипак, сачекати да филм покаже јесу ли чланови комисије мудро вагали или су се руководили неким другим критеријумима, ван оних естетских.

Ни сценарио вашег претходног филма Парада није прошао?


Са Парадом је други случај. Много лакши. Јасан „као дан“. Такође одбијен од стране комисије Филмског центра, овај филм је освојио три награде у Берлину, уз 18 међународних награда на другим фестивалима. Видело га је 600.000 људи у биоскопима у региону и близу 300. 000 током дистрибуција у Француској, Немачкој, Аустрији, Швајцарској, Скандинавији и другим земљама.Награде на значајним фестивалима и тај милион људи гласно кажу члановима те комисије - ви сте ситне, завидне, неталентоване и корумпиране гњиде. Хајде ствари да зовемо правим именом. То је важно. А око ових шест одбијања заредом, четири пројекта за осам година, верујте ми, постао сам равнодушан.

Заиста?

У тих шест комисија које су о новим пројектима одлучивале прошло је најмање двадесет и пет људи, мојих колега. Ту је најмање осамдесет процената оних који у Србији нешто снимају. Елем, може се рећи да је одлука да се ја елиминишем из српске кинематографије готово референдумска. Дакле, шта ја ту уопште имам да се успротивим овом, веома демократском, одлучивању. Ја снимам и даље, филмови се приказују, иду на фестивале и те награде на фестивалима иду овој држави. Иду и овом народу, који, ето, увек погледа мој нови филм, и то у броју који је, већ 22 године, подједнак свим осталим филмовима, заједно, направљеним те године. Дакле, шта још о томе рећи. Учине ми ти, селектори, непријатност, није да није. Више се намучим да снимим филм, радим у тежим условима, више ризикујем али, ХОП - ево новог филма! И хоп - ево вама ШИПАК, магарци! Елем, може се рећи, непријатност је то какву може да приреди - „мува говнара“. Не већу од тога.

Неко је, ипак, имао разумевања?

Да овај филм изађе, упркос свему, пред публику, најзаслужнија су два човека, који су први веровали и одлучили да помогну. Први је Ђага Мићуновић, министар културе Црне Горе (данас амбасадор те државе у Србији, прим Р.С.) јер је веровао у сценарио и успео да обезбеди скромна средства, отприлике три пута мања од оних која се по филму додељују у Србији али, важна, за почетак. И за Црну Гору велика. Затим, покојни г. Тијанић, који је мени и Биљани Првановић, продуценту, рекао: Ви знате да смо у були, али добићете отприлике колико кошта једна епизода РТС-ове серије, осредњег буџета. Одлично, кажемо ми. Пуна капа. За то РТС добија ТВ права и четири епизоде мини-серије. Мисао коју је г. Тијанић изрекао тада, веома је поучна. Наиме, он рече: Када уђеш у кафану, важно је имати за прву туру! После све иде лако. Истина. Тако смо дошли до чак две „туре“ и цела ствар је кренула... Прикључили су се мој пријатељ Мирослав Атељевић, пословни човек који живи у иностранству, онда СББ, тако да смо бар имали довољно да почнемо ову авантуру. Која ће, надам се, бити успешна. По нас ауторе и глумце, да покажемо шта смо одсањали и у шта смо веровали, али и по приватне улагаче који су уложили довољно скромно и разумно да могу да врате новац и да можда и донекле профитирају. Но, јасно, када радите мали филм, малог буџета, спремни сте на компромисе. И глумци и аутори су имали мале, готово студентске, али што је важно, идентичне хонораре. Једна врста „комунистичког“ приступа у свом најбољем, елементарном виду. Нешто налик на „трајне радне заједнице“ у Србији које су од седамдесетих када су осниване, изнедриле много добрих филмова, ван институционалних сфера и СИЗ-овских „кључева“ подобности. Нешто као кад покојни Макса (Драган Максимовић) у Ми нисмо анђели, на плажи каже - Слобода, човече, слобода! И ми смо уживали у тој слободи радећи. Ма како била скромна. И краткотрајна. И то на 7 километара од локације где је снимљена та сцена са покојним Максом. Уф, тешка симболика.

Да ли је, после овог филма, време да радите Бодљикаво прасе?

Да ли ће скоро бити време, да ли ће оно икада доћи, научио сам се - да не прогнозирам. Такав је овај посао. Тај филм је добио на фондовима у Немачкој, Хрватској, Пољској, Бугарској и Украјини. Примећујете, претпостављам, да је ова последња земља под знаком питања тренутно. А они су издвојили 350.000 евра и тамо ми је генијална локација екстеријера, центра источноевропског града из 1989, коју треба да адаптирамо у 12 фантастичних, монументалних зграда највећег сајма у Источној Европи који је Стаљин изградио на поклон украјинском народу. Јербо је тешко наћи град који може то да „игра“, тај период. Транзиција је, да опростите, „скењала“ темељно предивне објекте „модерне“ источноевропске архитектуре. Скопље је било јак кандидат, али, авај, до пре једно пет година. Тако да, видећемо како ћемо са Бодљикавим прасетом, видећемо. Сачекаћемо још конкурс у Македонији. Али, то са Украјином је право проклетство. Почињем да верујем да ми је цела професионална каријера омеђена некаквим тешким кризама, бунама и ратовима. У том светлу, ко ће још да мисли на наречене „муве говнаре“.








У шта верујете када је реч о будућности филма у Србији?

Да будем искрен, ни у шта добро. И даље исти људи деле једни другима стотине хиљада евра, да би им филмови, на крају, имали по пар хиљада гледалаца и да би се три плаћене новинарке чепиле, извештавајући о „великим успесима српског филма“ који њихови лукративни интимуси постижу на минорним „фестивалима за нероткиње“. Ето, то вам је цео српски филм. Ево, видите ви белаја, чак је и изузетно здрава идеја да се додељује стимулација по једина  два  мерљива критеријума успеха - на самом старту, корумпирана! Критеријум број један је - учешће и награде на међународним фестивалима А категорије, који доносе престиж српској култури. Критеријум број два - број гледалаца у биоскопима. Све јасно, бистро као дан! Е, сад да видимо како се та идеја реализује. У стимулацију фестивала убацили су и неке минорне фестивале, као што је Монпеље - ја био два пута и победио, и није ми падало на памет да о томе причам  - фестивалчић ранга Сопота! - само да би се што већи број људи о стимулацију огребао. Срозали лествицу са бројем гледалаца на 30.000, што није никакав успех и не помаже биоскопима! Потпуно супротно базичној идеји да се награђује професионални успех. Онај прави, квантификован, а не створен медијским лапрдањем! Али то смо ми - упропастићемо најбољу идеју компромисерством и медиокритетством! Због тога ћемо да измислимо и „рупу на саксији“, изокренућемо и перветовати ноторну истину - да се свуда у свету зна  шта је, успех, у категорији фестивала - Кан, Венеција, Берлин као фестивали А плус категорије и још четири-пет А фестивала, мање престижних од ова три. И ништа, под милим богом, више! Светски медији извештавају само са тих фестивала! „Гуске“ и „гусани“, да ме не прогласите мачистом, што пишу критике за 300 евра, извештавају и са ових других, али се то, авај, не рачуна, у европским и светским оквирима. Него, само у чаршији.

Али, пошто сам практичан човек и дуго у овом послу, даћу људима из Филмског центра један предлог: сви који добију на конкурсу морају да потпишу да ће њихови филмови завршити макар на споредним програмима А фестивала - ево, да додамо и Монпеље - или да ће имати најмање 30.000 гледалаца у биоскопима. Ко то не оствари - враћа новац! Или, ако нема да врати, не може следећих 10 година да конкурише! Па да видимо. Зар то није фер? Оно што је мени, додуше, охрабрење јесте да у Филмском центру напокон седе у Управном одбору неки људи великог искуства и ауторитета. Ипак је то, светлосним годинама, напредак у односу на оне управне одборе Филмског центра где су седели неки министри Демократске странке. Еј, министри  овога и онога у Филмском центру Србије!? За кој’ мој? Шта год буде, не може да буде горе од тог „зулума малограђанштине“, који је био једина културна политика Демократске странке.


Ostatak intervjua možete pročitatui na sajtu NINa.

No comments:

Post a Comment