Žuta u filmu Žuta (1973) Vladimira Tadeja – iako to nigde nije bilo direktno navedeno (pominje se „noćna skitnja bez ličnih isprava“) Žuta je, po svoj prilici, priča o zlosrećnoj prostitutki koja provodi (još jednu) noć u pritvoru. Ovaj prilično trapavo režiran film ostao je u pamćenju mnogih pre svega zbog urnebesnog i višeslojnog teksta Gordana Mihića i superiorne Ružice Sokić, koja je Žutu otelotvorila kao neodoljivo pikarsko spadalo, nepopravljivo zagledano u uvek varljive nagoveštaje sreće i spokojnijeg života. Naravno, Ružica Sokić je značajnu podršku dobila i od strane ostatka razigranog glumačkog ansambla (Vera Čukić, Boro Stjepanović, Aleksandar Gavrić, Ljuba Moljac, Mira Banjac).
Persida/Sida Pantić u serijalu Tesna koža – Ružica Sokić je briljirala u sva četiri naslova u ovom megauspešnom filmskom serijalu, pokazavši još jednom koliko su samosvest i brz glumački instinkt ključne odrednice svakog valjanog komičara. Kroz lik Perside/Side Siniša Pavić je na ograničenom prostoru ukazao na pritajenu i suštinsku matrijahalnu prirodu većine naših porodica, a Ružica Sokić je to maestralno oživela, dodavši još jedan značajan sloj toj socrealističkoj/socijalističkoj aproprijaciji formule mahnitog slepstika.
Jela u Leptirovom oblaku (1977) Zdravka Randića – ovaj sasvim dobar omladinski film je, nažalost, prilična nepoznanica za širi gledalačku publiku.. U njemu je Ružica Sokić ostvarila zlata vrednu epizodu, odigravši lik Jele, skrajnute pakerke u podrumu supermarketa, koja će mlađanog pomoćnika joj Krcka (tumačio ga je Zoran Cvijanović) hitro uputiti u pitanja putenosti i brzoptezne erotike među šargarepom i zelenom salatom. Pomalo diskutabilna etička dimenzija ovog odnosa znalački je preobražena u tihu bravuru, pre svega zahvaljujući rediteljskom taktu maestra Randića i veštini kojom je Ružica Sokić ovaj lik obojila i nijansom sete i fine apsurdističke zlovolje.
Duška u Kad budem mrtav i beo (1967) Živojina Pavlovića – lik pevačice Duške, koji u ovom crnotalasovskom klasiku scenarističkog dvojca Ljubiša Kozomara-Gordan Mihić i reditelja Živojina Pavlovića tumači Ružica Sokić, pomalo neočekivano nije koncipiran i postavljen kao jasan kontrapunkt Džimiju Barki, nad kojim se materinski brižno nadvija Duška, već kao ženski odraz iste te vere marginalizovanih u moć nekakvog delanja uprkos očigledno nimalo naklonjenoj sudbini. Ružica Sokić i ovaj lik, dosta nalik likovima koj je u pozorištu igrala u donekle slično intoniranim likovima iz pera Aleksandra Popovića, tumači i nadahnuto i odmereno, bez primesa karikaturalnosti.
Udovica u Čuvar plaže u zimskom periodu (1976) Gorana Paskaljevića – ovaj lik zapravo predstavlja varijaciju i dopunu pevačice Duške iz upravo pomenutog filma Kad budem mrtav i beo, što ne čudi budući da je reč o delima istog scenariste i budući da Paskaljević ovde pravi eho crnotalasovske poetike. U neku ruku slična je i uloga profesorice geografije u Nije nego (1978) Miće Miloševića, gde Ružica Sokić otklon u odnosu na već viđeno iznalazi u svom vanserijskom talentu za komičarsku minijaturu.
Izvor: City Magazine
No comments:
Post a Comment