Na stranicama Novog Standarda pročitajte kolumnu Novog kadra Dimitrija Vojnova na temu "Ajdačićevog paradoksa".
Pre nekoliko meseci jedna prilično nekompetentna izjava Živorada Ajdačića, kulturnog radnika prevashodno angažovanog u domenu estrade, uzburkala je srpsku javnost. Naime, Ajdačić je pobrojao „antisrpske“ filmove koje je finansirala Republika Srbija i dao je kratka obrazloženja po čemu je svaki od tih filmova sporan. Spisak je bio krajnje proizvoljan i uključivao je između ostalog i filmove koji nisu dobili nikakvu pomoć Republike Srbije ili je ona bila minimalna. Sama obrazloženja su bila neubedljiva i pokazala su da Ajdačić te filmove najverovatnije nije ni gledao, što je ceo slučaj učinilo još opskurnijim jer je ukazalo na mogućnost da on zapravo iznosi nečije tuđe mišljenje. Mogućnost da Ajdačić reprodukuje „liniju“ koja je osmišljena negde drugde otvorila je mogućnost raznih interpretacija, između ostalih i onu da njegova izjava najavljuje nekakve mračne, ideološke, obračune sa politički nekorektnim umetnicima.
Ajdačićeva suštinski irelevantna izjava međutim postala je inspirativna barem koliko i ona bivšeg američkog sekretara za odbranu Donalda Ramsfelda koja je pre nekoliko godina inspirisala Slavoja Žižeka. Tada je Žižek pisao: „Puno se toga može naučiti iz ramsfeldijanske teorije znanja – izraz se, jasno, odnosi na dobro poznati slučaj iz marta 2003, kada je Donald Ramsfeld bio uključen u pokušaj amaterskog filozofiranja o odnosu između poznatog i nepoznatog: ’Postoji ono za što se zna da se zna. To su stvari za koje znamo da ih znamo. Postoji ono što se zna da se ne zna. Drukčije rečeno, postoje stvari za koje mi znamo da ih ne znamo. Ali postoji i ono za što se ne zna da se ne zna. To su stvari za koje ne znamo da ih ne znamo’. Ali zaboravio je da doda ključnu četvrtu sintagmu: ’ono za što se ne zna da se zna’, stvari za koje ne znamo da ih znamo, što je tačno ono frojdijansko nesvesno, ’znanje koje je ne samo za sebe’, kao što je obično govorio Lakan. Ako Ramsfeld misli da su glavne opasnosti u sukobu sa Irakom ’ono što se ne zna da se ne zna’, Sadamova pretnja za koju ne sumnjamo šta bi mogla da bude, trebalo bi da odgovorimo da je glavna opasnost, upravo obrnuto, ’ono što se ne zna da se zna’, negirana verovanja i pretpostavke, za koje nismo svesni da su povezane s nama.“
Kolumnu u celini možete pročitati ovde: http://www.standard.rs/dimitrije-vojnov-ajdacicev-paradoks.html
Pre nekoliko meseci jedna prilično nekompetentna izjava Živorada Ajdačića, kulturnog radnika prevashodno angažovanog u domenu estrade, uzburkala je srpsku javnost. Naime, Ajdačić je pobrojao „antisrpske“ filmove koje je finansirala Republika Srbija i dao je kratka obrazloženja po čemu je svaki od tih filmova sporan. Spisak je bio krajnje proizvoljan i uključivao je između ostalog i filmove koji nisu dobili nikakvu pomoć Republike Srbije ili je ona bila minimalna. Sama obrazloženja su bila neubedljiva i pokazala su da Ajdačić te filmove najverovatnije nije ni gledao, što je ceo slučaj učinilo još opskurnijim jer je ukazalo na mogućnost da on zapravo iznosi nečije tuđe mišljenje. Mogućnost da Ajdačić reprodukuje „liniju“ koja je osmišljena negde drugde otvorila je mogućnost raznih interpretacija, između ostalih i onu da njegova izjava najavljuje nekakve mračne, ideološke, obračune sa politički nekorektnim umetnicima.
Ajdačićeva suštinski irelevantna izjava međutim postala je inspirativna barem koliko i ona bivšeg američkog sekretara za odbranu Donalda Ramsfelda koja je pre nekoliko godina inspirisala Slavoja Žižeka. Tada je Žižek pisao: „Puno se toga može naučiti iz ramsfeldijanske teorije znanja – izraz se, jasno, odnosi na dobro poznati slučaj iz marta 2003, kada je Donald Ramsfeld bio uključen u pokušaj amaterskog filozofiranja o odnosu između poznatog i nepoznatog: ’Postoji ono za što se zna da se zna. To su stvari za koje znamo da ih znamo. Postoji ono što se zna da se ne zna. Drukčije rečeno, postoje stvari za koje mi znamo da ih ne znamo. Ali postoji i ono za što se ne zna da se ne zna. To su stvari za koje ne znamo da ih ne znamo’. Ali zaboravio je da doda ključnu četvrtu sintagmu: ’ono za što se ne zna da se zna’, stvari za koje ne znamo da ih znamo, što je tačno ono frojdijansko nesvesno, ’znanje koje je ne samo za sebe’, kao što je obično govorio Lakan. Ako Ramsfeld misli da su glavne opasnosti u sukobu sa Irakom ’ono što se ne zna da se ne zna’, Sadamova pretnja za koju ne sumnjamo šta bi mogla da bude, trebalo bi da odgovorimo da je glavna opasnost, upravo obrnuto, ’ono što se ne zna da se zna’, negirana verovanja i pretpostavke, za koje nismo svesni da su povezane s nama.“
Kolumnu u celini možete pročitati ovde: http://www.standard.rs/dimitrije-vojnov-ajdacicev-paradoks.html
No comments:
Post a Comment