- Činjenica je da su naši filmovi nekada bili drugačiji i da su više prianjali za srca ljudi, jer ostvarenja koja su napravljena pre 30-40 godina i danas imaju visoke rejtinge - kaže Gordan Mihić, scenarista koji je obeležio najbolju epohu domaćeg filma. - U vremenu u kome je postojala jedna partija, jedna vlast, Živojin Pavlović, Kozomara i ja smo - 20 godina posle rata - napravili filmove „Kad budem mrtav i beo“ i „Buđenje pacova“, koji su označeni kao „crni talas“, ali je te filmove finansirala država.
Danas, kako navodi, njegovi nekadašnji studenti, koji sada već imaju po četrdeset-pedeset godina, snimili su tek po dva ili tri igrana filma, i možda jedva dobijaju četvrti.
- Ne mislim da su autori danas manje dobri od nas, da ne umeju da naprave filmove kakvi su nekada bili, nego se sada postavlja pitanje ko će to finansirati, borba za jedan film traje po tri-četiri godine, radi se na jedvite jade. Zato su prinuđeni da možda traže i teme za koje misle da će nešto novca vratiti, pa će dobiti sledeći film. Nije, dakle, film više pitanje umetnosti, nego pitanje preživljavanja. Ovo je strašno vreme, iako se, naravno, i u takvim uslovima ponekad napravi neki odličan film. Najteže je mladim ljudima koji bi, siguran sam, imali šta da kažu, jer znam svoje bivše studente, i poneko od njih bi, kao recimo Srđan Dragojević, Srdan Golubović, Dejan Zečević... napravio neke sjajne filmove. Ali opet, i ovi autori su izuzeci koji potvrđuju pravilo.
U ponudi koju imamo poslednjih godina, po Mihićevim rečima, vidljivi su filmovi koji govore o našoj stvarnosti i koji su samo naizgled hrabri, a u stvari su više provokacija sa elementima umetnosti. Osim dva-tri rezultata, koje možemo da izdvojimo i po priznanjima na inostranim festivalima, domaća produkcija danas nije previše relevantna.
Po mišljenju reditelja, scenariste i producenta Srđana Dragojevića, i dalje smo patrijarhalna zemlja:
- Letos sam bio u žiriju na Paliću sa ženom koja je programer sporednog programa Kanskog festivala i ona je pogledavši nekoliko naših filmova bila zbunjena, čudila se što oni ni najmanje ne korespondiraju sa društvenom stvarnošću današnje Evrope - kaže Dragojević. - Pogotovu Istočne Evrope, poljuljane krizom, porastom razlike između bogatih i siromašnih, nepravednom i neuspelom tranzicijom i širenjem ekstremne desnice koja ugrožava prava manjinskih grupa. Ali u takvoj patrijarhalnoj zemlji se dogodi da izvrstan i hrabar film, kao što je „Klip“ Maje Miloš, skandalizuje javnost, u velikoj meri neosetljivu na brutalnu i tabloidnu stvarnost u kojoj živimo. Neka se ta javnost i ljuti na „ogledalo“, ali se to ružno lice stvarnosti mora nuditi kao otptužba i opomena, to je dužnost umetnika.
Po njegovoj oceni, sedam-osam godina, uz čast odličnim izuzecima, veći deo današnje srpske kinematografije je „škart“:
- Ti filmovi niti idu na velike festivale, a tome se može zahvaliti neukim, zlonamernim i korumpiranim komisijama Filmskog centra Srbije, u kojima se smenjuju isti ljudi, čineći jedni drugima, i trudeći se da novac dobiju što gori projekti, oni koji ne bi ugrožavali njihova, ionako mala i mizerna umetnička imena i biografije.
Producent i glumac Tihomir Stanić kaže da ne bi umeo da definiše popularne teme ni u svetskom, ni u domaćem filmu, jer su uzbudljive teme večne još od antičkih tragedija, a samo se forma menja:
- Mislim da u filmskoj proizvodnji ne zaostajemo, i da smo u odnosu na ostale društvene delatnosti i te kako u trendu. Autorska hrabrost takođe nije kategorija koja nam nedostaje - film je i dalje provokativniji i hrabriji nego što je društvo zaokupljeno estradnom politikom spremno to da podrži i da prepozna. Zato se najčešće otvaranje „bolnih“ priča i tema tumači i kao izdaja nacionalnih interesa i udvaranje „pokvarenom“ Zapadu - kaže Stanić.
Više ovde: http://novosti.rs/vesti/kultura.71.html:454308-Film-je-pitanje-prezivljavanja
No comments:
Post a Comment