SPOMENIK MAJKLU DŽEKSONU (2014) - KRITIKA

SPOMENIK MAJKLU DŽEKSONU (2014)

Posle njujorško–beogradske priče Tamo i ovde (2009), reditelj Darko Lungulov predstavlja crnu komediju o urušenoj i podignutoj nadi u odmirućoj srpskoj varošici.

Režija i scenario: Darko Lungulov. Direktor fotografije: Mathias Schoeningh. Montaža: Dejan Urošević. Scenografija: Kiril Spaseski. Muzika: Dejan Pejović. Kostimografija: Zora Mojsilović. Uloge: Boris Milivojević, Nataša Tapušković, Dragan Bjelogrlić, Emir Hadžihafizbegović, Toni Mihajlovski, Branislav Trifunović, Marko Janketić. Trajanje: 95 min. Produkcija: Papa Films, Serbia / Av medien Penrose & Penrose film, Germany / Dream factory & Aka Films, Macedonia / Propeler film, Croatia.

Kada na ovim prostorima zaista podižemo spomenike poput ovog u filmu Darka Lungulova (Brusu Liju, u Mostaru 2005. godine, Rokiju Balboi, u Žitištu 2007), jasno je da je nešto trulo u državi Danskoj – ljudi žele da veruju u neki pozitivan ideal, ali ga u svojoj okolini ne pronalaze. U ovom filmu, pak, ljudima veru u bolji život pokušava da vrati Marko (Boris Milivojević), isusoliki junak, čovek od elana, u crvenoj kožnoj jakni, koji se ističe među pastelnim i svedenim bojama i uvek vedrim nebom. On učmaloj zajednici pokazuje da su volja i vera sile koje menjaju stvarnost.

Marko je, zapravo, lokalni frizer, koji usled uklanjanja socijalističkog spomenika sa trga dolazi na ideju da se na to mesto postavi statua Majkla Džeksona, u nadi da će primamiti turiste, obnoviti aerodrom, oživeti mesto, i privoleti natrag suprugu Ljubinku (Nataša Tapušković). Neizmerno požrtvovani i uporni junak nailazi na slab odziv i nepoverenje  letargičnih ljudi, neuračunljivu podršku predsednika zajednice, vandalizam mladih nacionalista... U možda neočekivanom kraju, uz pomoć lokalnog popa (Ljubivoje Bandović), i njegove  ćerke (Emilija Terzić), strastvene obožavateljke Džeksona, Marko uspeva da se izbori za svoje ideale, i postavlja temelje nade u ovoj naizgled beznadežnoj varošici.

 No, uprkos žanrovskom određenju, statična kamera i spor ritam filma naglašavaju ,,crni’’ momenat, a ostavljaju komediju u pozadini. Na krupnim planovima se štedelo, zbog čega je najviše trpela ljubavna priča, najčešće kadrirana dvoplanom u profilu, a oskudne kompozicije i jednostavna vizuelna rešenja ipak ne govore toliko o siromaštvu varošice koliko estetike filma. Dijalog je izvanredno snimljen, sa dosta istančanih detalja u atmosferi, dok intrumentalna etno muzika često svojom dramatičnošću nadoknađuje emociju same scene, što se, nažalost, primećuje. Dijalozi nekada prorade, nekada ne, što je posledica nekoherentnog kreiranja likova, pa tako Nataša Tapušković i Dragan Bjelogrlić igraju dramu, a Boris Milivojević, Ljubivoje Bandović i ostali glumci – komediju. Najslabija nit filma je upravo ljubavna priča, kojoj se, što zbog ispraznog dijaloga, što zbog neostvarene prisnosti između ovo dvoje, zasebno, ozbiljnih glumaca, ne veruje ni da je brak u krizi, a kamoli ljubav.

Spomenik Majklu Džeksonu ima zanimljivu temu i pozitivnu i plemenitu poruku, ali je slab kao komedija, nezadovoljavajuć u glumačkoj i estetskoj izvedbi, i podseća nas da dobra ideja ne znači i dobar film.

 Sara Marković