ZORAN JANKOVIĆ O LOVE HUNTERu

Da, srpski film i dalje grca u ponajpre kreativnoj krizi, ali tu je i utisak da je srpska filmska 2014, naravno, posve sticajem okolnosti, prilično zanimljiva. A čak i u tom obećavajućem kontekstu ostvarenje „Lav hanter – priče iz njujorškog taksija“ ističe se kao istinski prijatno iznenađenje.

Lav hanter – priče iz njujorškog taksija počiva na delom autobiografskoj priči Milana Mumina (frontmena novosadskog benda Love Hunter) u pokušaju da sredi svoj privatni život i u isti mah pomiri život noćnog taksiste i silnu želju da snimi svoj američki album. Skoriji ovdašnji filmovi koji su težili da spoje američke i srpske stileme i dileme okončali su mahom neslavno – Tamo i ovde ukopao se na tački puke upotrebljivosti, Mamaroš je zbunio nespretnošću i arhaičnošću izraza, dok autori (po pitanjima kvaliteta) ništavnog ostvarenja Jelena, Marija, Katarina imaju pravo da se nadaju jedino brzom zaboravu kao nezasluženoj nagradi.

Lav Hanter…, pak, sasvim zadovoljavajuće na nekolio nivoa, uključujući i dimenziju filma koja se tiče pečalbarskog života u pomenutoj metropoli. Srećom, to nije jedni a ni ključni aspekt ovog ostvarenja, ali on pokazuje da je moguće u primetan sklad dovesti ovdašnju filmsku usredsređenost na karaktere i tamošnji naglasak stavljen na radnju i atmosferu. S tim u vezi, već ovde se mora primetiti i istaći Muminova upadljiva lagodnost pred filmskim kamerama i u „liku“ koji baštini, kanda,dosta toga ličnog i Munimnovog fatuma i doživljaja sveta.

Glumački duo - Mumin i Jelena Stupljanin
Lav hanter je simpatično, poletno, tečno i filmski pismeno ostvarenje, čiji autori (braća Branislav i Nemanja Bala) sa lakoćom ističu njegove ključne kvalitete – u fokusu je dovoljno zanimljiv Muminov lik, američki epizodisti su odlični, Jelena Stupljanin je napokon ostvarila dobru ulogu, ženski likovi su posebno umešno izvedeni, Muminova muzika i opsednutost istog čine da film dobro funkcioniše i kao mjuzikl (ili barem muzički film), a film prvenstveno nosi utisak iskrenosti i autentičnosti.

Ovom se filmu, kao napokon dostatnom srpskom pandanu pojmu indie filma, može zameriti tek nekoliko krupnijih stvari, koje očito proističu iz budžetskih stega i produkcionog profila filma. To se pre svega odnosi na epizodičnost priče, pomalo zbrzano razrešenje određenih dramskih situacija (raspad pratećeg benda) i na par mahova ne baš sasvim skladno umetanje pesama u priču (konkretno, u slučaju druge pesme i pesme posvećene Kim).

Ako to shvatimo kao prihvatljive i razumne manjkavosti, Lav hanter… se u stilu marginalaca, u čiju čast je ovo ostvarenje očigledno i sročeno, tiho prikrada sasvim zasluženom gornjem domu liste srpske filmske 2014. godine.

Izvor: City Magazine