TEHNOTISE - EDIT I JA (2009) - KRITIKA

TECHNOTISE – EDIT I JA (2009)

U okviru simpozijuma o animiranom filmu, na Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji, prikazan je Edit i ja Alekse Gajića: dobar povod da se podsetimo ovog filma, koji je i nakon pet godina od premijere ostao usamljeni primerak svoje vrste u srpskoj kinematografiji.

Režija i scenario: Aleksa Gajić. Montaža: Nebojša Andrić, Marko Glušac. Muzika: Boris Furduj, Slobodan Strumberger. Uloge/glasovi: Nikola Đuričko, Sanda Knežević, Boris Milivojević, Seka Sabljić, Petar Kralj, Zoran Cvijanović, Nebojsa Glogovac, Srdjan Todorović. Trajanje: 100 min. Produkcija: Yodi Movie Craftsman, Beograd.

Zemlja i godina proizvodnje: Srbija, 2009.

Dok plutaju na poljani u kosmosu, pod džinovskim bonsai drvetom, a iza njih plavičasto svetle planete, i dok njihovo telo, u stanju kliničke smrti, stagnira negde dole na Zemlji, Editin alter-ego Edi odriče se instinkta za samoodržanjem, jer je shvatio da je smisao postojanja – dati svoj život za drugog. Ova scena nalazi se na samom kraju naučno-fantastičnog animiranog filma Edit i ja, koji tematizuje sajberpank problematiku odnosa ljudi i tehnologije u budućnosti.

Priča je smeštena u Beograd 2074. godine, sa prepoznatljivim lokacijama, ali sa letećim autobusima i grobljem robota. Moderna devojka 21. veka Edit Stefanović ima zadatak da dopre do autističnog Abela, koji je zanemeo zbog svoje sposobnosti da konstantno proračunava budućnost. Abel je tu sposobnost stekao kada je dovršio celovitu formulu svih energija, a onima koji je razumeju, formula, naravno, omogućava da zavladaju univerzumom. Međutim, pravi zaplet počinje kada Edit dobije priliku da i sama ugleda formulu. To natera memorijski čip u njenoj ruci da napravi razgranati metalni nervni sistem od Editine podsvesti, živo biće koje samo ona vidi i koje će nazvati Edi. Problem s Edijem je što je takođe sposoban da protumači formulu energija, i zato ga ozloglašena (ne)vladina organizacija TDR želi – po cenu Editine smrti. Nakon akcionih scena potere, u kojima Edi, kontrolom Editinog tela, izvodi razne vratolomije, na kraju ih ne stiže TDR nego Edijev instinkt za održanjem, koji anemičnu Edit gura pravo u smrt.

Ako o toj priči razmišljamo u okvirima sajberpanka, koji je više stilski pravac nego kruto definisan žanr, neki elementi Edit i ja čine se intrigantnim i inovativnim. Naime, nije reč o futurističkoj distopiji nego društvu skoro identičnom današnjem. Edit nije film noir junakinja sa margine, nego dobro adaptirana studenkinja, sa životom kakav vode mnoge devojke današnjice. Tehnologiju ne predstavlja agresivno društvo robota već gedžeti sa praktičnom primenom. Ali estetika sajberpanka i njegov suštinski element su tu – odnos sintetičkog i biološkog, u ovom slučaju Edija i Edit. Ne samo da je Edi živo biće koje se rodilo, raste i umire, nego je i kompletna ličnost, svesnija i inteligentnija od ljudi. On čini nešto moralno najljudskije – žrtvuje se za drugo živo biće, i time uzdiže iznad svih, odlazeći da se, kako Edit veruje, „ljuljuška na nekom elektronskom oblaku“.

Na vizuelnom planu, sve ukazuje da se za animaciju Edit i ja Gajić inspirisao japanskim anime filmom, i tu se nema šta zameriti: sivkasti kolorit grada budućnosti, spontane epizode i snoviđenja, koji prekidaju narativ (poput Editinog sna o hodanju po vodi), karakter-animacija likova sa suptilnim stilom ki frejmova, kadriranje kao iz manga-stripa... Na dramaturškom planu, međutim, Edit i ja je tek polovično uspešan. Dinamika, iako teži ritmu akcionog filma, pati zbog digresija (istina: maštovitih), kao što je flešbek priča o 5. oktobru. Još jedan od propusta je, nažalost, hiperprodukcija loših fora, koje su katkad odista bespotrebno vulgarne, i unižavaju kvalitet ionako opisnog dijaloga.

Doduše, mnogi propusti su posledica činjenice da je prevelik kreativni posao pisanja i stvaranja dugometražnog animiranog filma na sebi izneo jedan jedini čovek, i samim tim, u kontekstu domaćeg filma, neke možemo i oprostiti. S obzirom na višegodišnji rad i volju koja je bila potrebna da se ovaj film izvede u zemlji Srbiji, i sa vremenskom distancom od pet godina, Edit i ja deluje kao usamljena poljanica sa bonsai drvetom, koja pluta po praznom univerzumu našeg animiranog filma.

Irina Subakov

(Kritika je nastala u Školi dramaturgije „Slobodan Stojanović“, u okviru 38. Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji.)