CRVENI MAKOVI (2014) - KRITIKA

CRVENI MAKOVI (2014)

Omnibus Crveni Makovi prati likove mladih u pokušaju da prevaziđu sredine u kojima žive, a potpisuju ga studenti beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti.

Režija i scenario: Nebojša Nenadić, Sonja Antanasijević, Milan Roganović. Direktor fotografije: Ivan Marković, Sara Preradović, Jelena Prekajski. Montaža: Feđa Hadžić, Nikola Purić, Nataša Pantić. Scenografija: Kristina Bravo, Hristina Šormaz, Ilija Višnjić. Kostimografija: Senka Radivojević, Marija Jocić. Uloge: Dragan Nikolić, Vladica Milosavljević, Hana Selimović, Pavle Jerinić, Mladen Sovilj, Branislav Zeremski, Branka Šelić. Trajanje: 94 min. Produkcija: Košutnjak film i Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu.
Zemlje i godina proizvodnje: Srbija, 2014.

Devojka iz više srednje klase, Tamara (Hana Selimović), koja vodi zbrinut život – ima stabilnu vezu sa Radetom (Pavle Jerinić), i mezimica je svojih roditelja (Dragan Nikolić i Vladica Milosavljević) – nosilac je prve priče ,,Tamarin izostanak’’, reditelja i scenariste Milana Roganovića. Nakon svađe sa majkom oko prodaje stana, Tamara se zapošljava preko očeve veze u pravnoj kancelariji, a dečko pravi planove o zajedničkoj budućnosti. Izgleda da je to sve igranje uz tuđu muziku, pošto Tamari odmah presednu i posao i momak kog prezire,  pa ,,izostaje’’ sa posla da bi provela vreme sa svojim školskim prijateljem Duletom (Mladen Sovilj). Bes prema bližnjima koji nemaju razumevanja čini Tamaru buntovnikom protiv sistema više srednje klase, i šablonima života koji ne odgovaraju težnjama mlade, zapitane osobe.

Ipak, dramski razvoj lika je neutemeljen, a jednodimenzionalni karakteri nemaju prave motive da se posvađaju, niti da vode razgovore pune nerazumevanja – što dovodi do neubedljivih scena, poput one u kojoj Tamara optuži majku za sebičnost, a ova teatralno pobegne da plače, ili one u kojoj je se Rade čudi raskidu sa Tamarom, iako mu ona danima nije dozvoljavala da je pipne. Dijalozi su plitki i potenciraju konflikt tamo gde ga stvarno nema, gluma je prenaglašena i izveštačena, i pitamo se da li gledamo televizijsku seriju iz 1990-ih ili savremeni film mladog autora. Činjenica da Hana Selimović i Mladen Sovilj tumače i glavne likove filma Neposlušni, debitantskog ostvarenja Mine Đukić, u kojem briljiraju, daje nam još jedan dokaz da dobri glumci zavise od dobre režije. Film ima nebrojeno montažnih grešaka i nemotivisanih pokreta kamere, a kadriranje i kompozicija kadra ne prevazilaze skromno školsko znanje, sa svega nekoliko dubinskih kompozicija i bez ikakvog autorskog stila.

Amaterska kamerica, koja ide iz ruke u ruku, snima poslednje dane družine maturanata iz provincijskog grada (poznavaoci će po lokacijama prepoznati Niš), i zajedno sa „objektivnom“ kamerom formira naraciju druge priče „Sve naše nešto tako“, rediteljke Sonje Antanasijević. Glavna junakinja Tanja (Dina Arsić) želi da upiše glumu u Beogradu, zaljubljena je u dečka svoje najbolje drugarice, koja slavi rođendan, dok sporedni likovi takođe igraju emotivne igrice srednjoškolaca.

Moralna dilema junakinje svakako je približnija pravim osećanjima od onih iz ,,Tamarinog izostanka’’, ali na kraju nismo sigurni kakav smo to skup isprepletanih odnosa i nezadovoljavajućih raspleta gledali. Da li je ovo priča o mladima prepadnutim od novog životnog poglavlja, ili skupina neiskrenih, nedovršenih likova? Dva različita izvora video materijala naprosto se smenjuju, bez uticaja na narativni tok, isključivo kao „moderan“ tehnološki postupak. Čini se da naša posve drugačija junakinja (čiji šešir to možda najviše govori), i ne mora da bude iz provincijskog grada, pa izostanak jače socijalne dimenzije čini da ova priča deluje kao uljez u omnibusu Crveni makovi. Velika družina i njihovi zamršeni odnosi sveli su dijalog na izgovaranje imena, jer obraćanje i dozivanje sačinjava njegovu polovinu. Vizuelno siromašan – kompozicije kadrova i upotreba boja su oskudni duž čitave priče – a pretenciozno izveden na glavnoj ljubavnoj sceni, ovaj film ima veliku količinu problema zanatskog tipa.

Definitivno režijski najpismenija, ali opet slabašna, jeste priča o momku iz malog mesta u Vojvodini (poznavaoci će prepoznati Sremsku Mitrovicu), koji provodi poslednje veče sa društvom pred selidbu u Beograd. Dan je mladosti, a oni su poslednja generacija pionira. Vlada (Vladimir Tagić) je crtač s manjkom samopuzdanja, koji voli rodni grad, a teško mu je što mora da ga napusti zbog karijere. Njegovi drugari imaju bend, koji u toku večeri rasformiraju zbog neslaganja, i cela ta noć pred Vladin odlazak, noć Dana mladosti, postaje fijasko u kom se razotkriju frustracije mladih alternativaca, izazvane otužnim mestom u kojem ostaju zarobljeni, bez vizije o budućnosti.

Ova iskrena kritika provincije, po scenariju i u režiji Nebojše Nenadića, data iz vizure mladih, koji se težnjama i mentalitetom ne uklapaju u skučene okvire svoje sredine, ipak pada u domenu izvođenja – ponajviše strukture i ritma filma. Iako je priča ispričana i zaokružena još nekoliko scena ranije, film ima nekoliko završnih scena koje su mogle biti izbačene bez posledica: scena iznenadne i loše motivisane smrti majke (?) jednog momka iz društva, kao i scena Vladinog poslednjeg ručavanja sa roditeljima. No, za razliku od prethodne dve priče, u ovoj su likovi od krvi i mesa, i naturščici ih znatno bolje iznose. Upotreba filmskog jezika, međutim, daje utisak snimanja iz dva perioda rediteljevog života: kada ga je učio i kada ga je ,,preučio’’ – tako se bez pravog razloga pojave dekomponovani kadrovi, koji, iako estetski efektni, bodu oči jer se stilski ne uklapaju u celinu.

Simbolika crvenih makova, kao vesnika smrti na opustelim poljima, pristaje sumornoj slici društva i generacije bez budućnosti, o čemu mlad čovek sigurno često razmišlja, no ima li koherentnosti po kojoj bi se sva tri filma sjedinila u omnibus, i pravih razloga da se on pojavi pred širom publikom? Čini se da nema. Plemenite ambicije autora i producenata da upute na probleme mladih generacija ipak nas nisu uverile da njihovi filmovi pokazuju dovoljno veštine i autorske samosvojnosti za festivale i bioskopski repertoar, stoga ova kompilacija nije morala da napusti okvire fakultetske učionice.

Sara Marković

(Kritika je nastala u Školi dramaturgije „Slobodan Stojanović“, u okviru 38. Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji.)