ZORAN JANKOVIĆ vs DIPLOMCI

Novi kadar Zoran Janković upoznao se sa radovima studenata završnih godina beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti. Kaže da imamo čemu da se nadamo...

Leto bez meseca

Režija: Stefan Ivančić
Uloge: Isidora Marković, Jelisaveta Karadžić, Matija Ristić, Stefan Đorđević
Stefan Ivančić lagano, ali učinkovito krči sebi put ka punoj pažnji svetskih filmskih fešti, a „Leto bez meseca“, ta krajnja narativno svedena priča o mlađoj devojci koja pred put uinostranstvo provodi sa starijom sestrom vreme u vikendici u mirnom okolišu, rečito govori o Ivančićevoj rešenosti da (barem zasad) svoj izraz zadrži unutar okvira i kanona arthouse filmova minimialističkijeg ustrojstva. Za pohvalu je, nema sumnje, to što reditelj ovde dosta neusiljeno stvara atmosferu sporotinjajuće panike zbog promena koje slede nakon ispadanja iz ušuškanog gnezda spokoja i dobro poznatog.

Klasići

Režija: Milan Smiljanić
Uloge: Filip Radivojević, Jelena Orlović, Matija Ristić, Olivera Bacić, Miloš Jadžić, Milica Tomašević, Milan Popović, Katarina Orlandić
Milan Smiljanić, pak, u svom srednjemetražnom igranom radu „Klasići“ nastavlja nit predočenu u vrlo dobrom dokumentarnom mu radu „Odavde nema nazad“ od pre par leta, a u kom se bavio životom i specifičnostima bitisanja u srpskom delu podeljene Kosovske Mitrovice. U „Klasićima“ Smiljanić u igranoj formi poseže za dokumentarističkom pristupom i odlučuje se za ruho brzopoteznog društvenog eksperimenta. Nakon nespretnog sukoba sa profesorom jedan od tamošnjih studenata glume pada godinu, a ostastak klase mu hitro krene da prikuplja novce za školarinu koju on sebi ne može da priušti. Poenta priče je izvedena jasno; priča, i uz sav taj paradokumentaristički garnirung, deluje razigrano; Smiljanić čvrsto ostaje na tragu uverljive emocije; jedino što u „Klasićima“ nedostaje je ono čega je u obilju bilo u poominjanom Smiljanićevom filmu „Odavde nema nazad“ – naglašenijeg šireg konteksta, odnosno, da li je i koliko je reakcija klasića specifična imajući u vidu osobenosti kontekst severne Kosovske Mitrovice.

Ovih dana

Režija: Nenad Tesla
Uloge: Mladen Sovilj, Ivana Vuković, Jovan Živanović, Milica Trifunović, Dimitrije Dinić
Kao najzaokruženiji od svih pet filmova o kojima je reč u ovom tekstu nametnuo se srednjemetražni „Ovih dana“ u režiji Nenada Tesle. Tematsko-motivski dosta blizak Ivančičevom filmu, „Ovih dana“ prati poslednju noć koju pred preseljenje u London Ivana provodi sa bratom i prijateljima po Beogradu i okolini. I bez obzira da li je u ovom konkretnom slučaju redukovani zaplet posledica samosvesti autora, priznavanja produkciono-budžetskih ograničenja ili lična preferenca kao takva, „Ovih dana“ se svojom zaokruženošću i efektnošću nameće kao ogledni primer bespogovorno valjan diplomskog/portfolio filma. U „Ovih dana“, toj uspešnoj varijaciji na stileme američkog indie filma, sve po film značajno funkcioniše kako treba, a osim toga ovaj srednjemetražni film pleni i na planu rediteljskog zanata, upečatljive atmosfere noći pre jutra korenite promene, sadržajnošću i sugestivne glume svih, a ponjapre Mladena Sovilja. Ali pre svega mora biti istaknuta tiha umešnost kojom Nenad Tesla ovde prikazuje narastajuću tesakobu pred samo (naravno, nevoljko i iznuđeno) porinuće u neizbežno košmarni svet odraslih ili odraslijih.

Snimanje kamerom

Režija: Vladimir Milošević
Uloge: Miloš Đurović, Branka Petrić, Ivana Dudić, Branka Šelić, Erol Kadić
Vladimir Milošević u svom diplomskom filmu „Snimanje kamerom“ u neku meru od gotovog pravi veresiju. Naime, on je ovde ispustio potencijal vlastite priče (tokom kobne 1993. simpatični, ali suštinski neodgovorni unuk koji nikako da krene u snimanje studentskog filma u kom je ulogu obećao brižnoj baki), te, usled prilično aritmičnog izlaganja, odsustva dinamike i neubedljive glume mladog dvojca (Miloš Đurđević i Ivana Dudić), „Snimanje kamerom“ izneverava ono što je sam Milošević sugerisao na početku filma, ostajući na nivou statičnog, nedovoljno privlačnog i, što je najpogubnije, nerazigranog TV igrokaza starijeg kova, ne iskoristivši potentne motive protoka vremena i neumitnosti hitrog delanja. Ipak, imajući u vidu da je Vladimir Milošević ovde barem u vidu obećanja ponudio polivalentan i zanimljiv rad, moguće je da se na ovaj film ponajviše odrazio sijaset onih poslovičnih otežavajućih okolnosti kada je reč o početničkim pokušajima (budžet, vreme, nesigurnost, ishitrenost…), pa i na Miloševića svakako treba obratiti pažnju.

Tmina

Režija: Luka Bursać
Uloge: Vladimir Gvojić, Miljana Popović, Nikola Šurbanović, Sonja Kovačević, Helena Kenzo Ray, Đorđe Živadinović Grgur, Jovan Jelisavčić, Sofija Rajović, Dragan Jovanović, Jovan Mijović
Najviše ambicije, tu sumnje nikakako ne može biti, pokazao je Luka Bursać u svojoj „Tmini“, diptih-priči koja se ukupnim trajanjem približila minutaži viđenoj za dugometražne radove. Kao što je već navedeno, “Tmina“ je diptih-film, sastavljen od dve priče iz dve donekle srodne ravni – Beograd ranih devedestih (uz zbilja minuciozno oživljenu atmosferu tog perioda, koji još čeka, a možda upravo ovim dobija čestitu filmsku revalorizaciju) i Beograda skore budućnosti. Brzo u oči (i umove) upada da je Bursać ovde nošen nadahnućem poetikom Nicolasa Windinga Refna, a posebno je zanimljivo to što mladi reditelj već na ovoj koti razvoja uspeva da u dovoljnom meri unutar jednog filma načini posvetu donekle oprečnim kracima Refnovog stila – naglašeno verističkog ( „Pusher“ i „Bleeder“), odnosno radikalistički shvaćenog i izvedenog arthousea („Fear X“ ili „Only God Forgives“). I mimo priče o očiglednom (i sasvim legitimnom uzoru), Luka Bursać zavređuje bezrezervne pohvale na račun zrelosti vizuelnog izraza i hrabrosti sa kojom se već sada okušava sa studentskim filmovima ne toliko svojstvenom ambicioznošću na više planova. Uz napomenu da ovom filmu kao celini fali razumljivije, uočljivije i naglašenije veze između dve pomenute polovine, „Tmina“ se nameća kao rečito obećanje već na ovoj koti teško osporivog rediteljskog dara.

Izvor: Pazi snima se