Pisac Vladimir Kecmanović dao je intervju Vremenu u kome se još detaljnije osvrnuo na kontroverze u vezi sa ekranizacijom Slobodana Skerlića, pored ideoloških, naveo je i niz estetskih i zanatskih primedbi.
Uoči beogradske premijere filma Top je bio vreo izbila je oštra
polemika između autora knjige i reditelja filma Slobodana Skerlića.
Najpre je u intervjuu "Politici" Kecmanović ustvrdio da je Skerlić u
filmu, izmenivši završetak romana u kojem dečak, glavni junak, nakon
preživljene traume u opkoljenom Sarajevu, puca na grad, izneverio
njegovu poentu, da bi mu Skerlić potom odgovorio u intervjuu "Danasu".
"VREME": Po vama, dakle, sporan je završetak filma u kome je
rediteljskom intervencijom izmenjen njegov kraj. Reagujući na vaš
intervju u "Politici" u kojem nimalo nežnim rečima kritikujete
rediteljev postupak, Slobodan Skerlić je u "Danasu" izjavio: "Čitav
njegov intervju u 'Politici' predstavlja pokušaj da se umili svojim
krvožednim pokroviteljima, kojima je strepnja veća od nade, te da se
sačuva mogućnosti da bi mogao biti stavljen u vezu sa poduhvatom koji
je antiratni. Time bi izneverio sopstveni društveni angažman... Želja
filma je da se stavi na stranu ljudskosti, na stranu granatiranog i
maltretiranog komšiluka, da odbije da zauzme poziciju u etničkom
sukobu. A senka je pala na zločince, na beskrupulozne, maskirane u
sopstvene nacije i konfesije... Ja roman, naime, nisam pročitao kao
ratnohuškački pamflet, a on bi voleo da tako bude pročitan."
VLADIMIR KECMANOVIĆ: Pored toga što dokazuje kako Slobodan Skerlić
beznadežno ne razume smisao umetnosti, pa školsko poznavanje filmske
tehnike ne može da mu pomogne, taj intervju u "Danasu" predstavlja
sjajan materijal za analizu jednog malograđanskog, iliti, kako bi
rekao idol njegovih intelektualnih autoriteta, "palanačkog" pogleda na
svet. Pošto trenutno nemam vremena da se takvom analizom bavim, hajde
da vidimo kako stvari stoje sa delovima koje ste citirali. Pošto je
već počeo da se bavi prekoplotaškim tračevima i pitanjima ko su mi
"pokrovitelji", Skerlić je otvorio prostor da primetim kako su godine
provedene po žirijima za izbor mis lepote na njemu, očigledno,
ostavile neizbrisiv trag, i posavetujem ga da se toj prijatnoj, a
intelektualno neopterećujućoj aktivnosti ponovo posveti, i to u punom
kapacitetu. Što se tiče "antiratnog poduhvata", pre koju godinu sam
sate potrošio na pokušaj da mu objasnim kako se umetnički razlikuju od
NVO poduhvata i kako ne postoje ratni filmovi, baš kao ni ratni romani
koji nisu antiratni, pa me žalosti što ništa od onoga što sam mu rekao
nije zapamtio i što i dalje ostaje na nivou radnih akcija i časova
maternjeg jezika u osnovnoj školi. Umesto da se bavi mojim "društvenim
angažmanom", bolje bi bilo da se pozabavi istorijom svog stranačkog,
tačnije višestranačkog delovanja, uz osvrt na deo devedesetih koji je
proveo kao državni funkcioner. Lepo je što moj roman nije pročitao kao
"ratnohuškački pamflet" jer on to i nije. Nije, međutim, lepo što ga
nije razumeo. A veoma je ružno što sopstvenu nesposobnost da shvati
ideje komplikovanije od onih koje javnosti saopštavaju njegove
kandidatkinje posvećene borbi protiv ozonskih rupa i za mir u svetu,
pokušava da pripiše drugome...
Ako se složimo da film Top je bio vreo nije slučajno izabran da otvori
Fest, šta se tim izborom poručuje?
Da smo se složili kako nije izabran slučajno, poznajući konfuznu
srpsku "kulturnu politiku", odgovor bi bio - nemam pojma zašto, ni šta
time hoće da se poruči. Ali, upravo zato što tu tužnu konfuziju
poznajem - oko toga ne možemo da se složimo. Duboko sam ubeđen da oni
koji se bave "menadžmentom" srpske kulture nemaju da poruče ništa i
nikome... Pogledajte sastav novih komisija koje je imenovalo
Ministarstvo kulture. Posle onolikih priča o nužnim promenama, tamo je
opet Vladislava Gordić Petković, žena koja se godinama ne skida sa
grbače poreskih obveznika. U organizaciji Sajma knjiga, u Ministarstvu
kulture, po raznoraznim žirijima... Samo što iz konzervi nije počela
da iskače... Ispada da su oni veseljaci koji su nedavno prizivali
"kulturnu revoluciju" neslavno poginuli samo zato što tu gospođu nisu
pozvali da im se stavi na čelo. Pa da, kao onomad Mao Cedung, povede
revoluciju protiv same sebe... Dakle, ako imate na umu opravdan i
smislen razlog, ne - taj film je izabran slučajno. Inače, neki
prozaičan odgovor zašto je izabran sigurno postoji. Možda je neko ko
odlučuje dužan producentu ili reditelju, ili tako nešto. Tako ovde
stvari funkcionišu.
Šta mislite kako će film videti beogradska publika?
Oni koji se razumeju u umetnost, zbog dosadnog i traljavog početka u
kom se stilski mešaju babe i žabe, i zbog imbecilnog kraja, verovatno
će o tom filmu da imaju lošu sliku. S pravom. Manje umetnički, a više
emotivno osetljivu publiku verovatno će da dirne potresna priča. Ni
jedni ni drugi neće moći da ne budu fascinirani glumom Anite Mančić i
uverljivošću dva dečaka. Emotivno neosetljivi će da crknu od dosade
jer je reditelj, posvađan sa ironijom, i ubeđen, biće, kako tragedija
i smeh ne idu zajedno, većinu crnog humora koji postoji u romanu iz
ekranizacije izbacio. Oni kojih se roman i sarajevska tragedija tiču,
biće ogorčeni što je u filmu "politički korektno" izbačena većina
detalja koji ukazuju na odgovornost bošnjačke strane u bosanskom ratu
- od srpskog mladića koji se, da ne bi bio pretvoren u bošnjačkog
glinenog goluba, krije u ormaru, preko bošnjačkog tenka koji,
uglavnom, puca na srpske položaje, ali, kada se ukaže potreba, okreće
cev i na drugu stranu, pa do ljudi koji gube glavu jer im je tokom
"pretresa" stana podmetnuta fotografija srpskog ratnog lidera...
Beogradski poklonici kulta Mušana Topalovića Cace će, baš kao i
njihove sarajevske "kolege", i pored svih ovih "korekcija",
uključujući i pomenuto silovanje kraja priče i poente romana, nalaziti
kako je film, ipak, "velikosrpski", što će reditelja dodatno učvrstiti
u dirljivom uverenju da je "u pleksus" udario "lažne patriote", a ne
braću Limijer... Ukratko, kol'ko ljudi, tol'ko ćudi...
Kad pomenuste taj sarajevski tenk, koji puca čas tamo, čas ovamo, zbog
njega su vas optuživali za falsifikovanje činjenica?
Oni koji su rat proveli u Sarajevu znaju da su takvi tenkovi
postojali. Više svedoka mi je potvrdilo postojanje bar jednog, koji je
bio skriven u tunelu pored sarajevskog naselja Ciglane. A ko ne veruje
da su bošnjačke snage, kada se pokaže "svrsishodno", znale da zapucaju
i po svojima, ako mu se srpska svedočanstva gade, neka pročita
uspomene ratnog komandanta bošnjačke armije Sefera Halilovića. Pošto
je smenjen zbog nekog sukoba u bošnjačkom vrhu, na stan ovog čoveka je
ispaljena granata koja mu je ubila pola porodice. On tvrdi da je ta
granata bila bošnjačka. Ako neko hoće da kaže kako su se oni koji su
bili spremni da pucaju na svog dojučerašnjeg komandanta suzdržavali od
sličnih akcija kada su u pitanju bili neki manje značajni ljudi - onda
važi... Dakle, ili je i bošnjački heroj Halilović "velikosrpski"
lažov, ili debelo lažu oni koji me optužuju za falsifikat. Ili, možda,
hoće da kažu kako na Halilovića nije pucano iz tenka, nego iz nekog
drugog artiljerijskog oružja? Moguće je da su u pravu...
Komentari koje je izazvao vaš roman podržavaju mišljenje da se knjige
više ne čitaju zbog onoga što u njima piše, nego da bi se
(zlo)upotrebile kao potpora stavu koji je proglašen istorijskom
istinom.
Tako je, nažalost, u velikom broju slučajeva. Ali, čar umetnosti se,
između ostalog, sastoji u tome što kod onih koji je zaista vole može
da pobedi predrasude. Nije mali broj ljudi kojima se Top dopadao iako
se njegova priča nikako ne uklapala u "istorijsku istinu" kojoj su
verovali. I to je jedan od razloga zbog kojih bavljenje umetnošću
nikada neće izgubiti smisao.
Abdulah Sidran je za vaš roman rekao da je četnički i da ste vi četnički pisac.
U izvornom značenju, četnici su borci svrstani u male, gerilske
jedinice, i postoje od davnina. U novije vreme, četnicima su se, na
primer, nazivali neki pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini
đenerala Draže Mihailovića, u Drugom svetskom ratu. Četnicima su sebe
nazivali i neki pripadnici Vojske Republike Srpske, kao i neke
dobrovoljačke formacije u balkanskim ratovima vođenim devedesetih
godina prošlog veka. Šta bi, u tom smislu, bio četnički roman ili
četnički pisac? Pisac koji promoviše neke od tih jedinica, u nekom od
ratova koje sam pomenuo? Autor književne, ratne i mini verzije TV
serije "Vojna akademija", sa više akcije i manje seksa u nagoveštaju?
Ne mislim da bi u toj promociji bilo nešto loše, ukoliko bi za
rezultat imala kvalitetnu prozu, ali ja se time, barem za sada, nisam
bavio. Dakle, pošto nije glup, Sidran ne misli na to. Sidran pod
terminom "četnik" podrazumeva kolokvijalan, pežorativan, i nacistički
izraz kojim sarajevska, i još neke čaršije, označavaju sve Srbe. Ili -
ako ne baš sve - gotovo sve. Izuzetak su - i to samo uslovno i do prve
prilike - oni Srbi koji su trenutno po volji čuvarima kulta već
pomenutog Mušana Topalovića Cace, poznatog po tom što je - za
informaciju neupućenima - početkom devedesetih godina dvadesetog veka
imao običaj da Srbima sabljom odseca glave. Pošto sam Srbin i nemam
nameru da poklonicima tog kulta budem po volji, onda, u tom smislu,
priznajem, jesam četnik. I ne daj bože da je suprotno... A što se tiče
Sidranove doslednosti i težine koju imaju njegove izjave - da ne
prepričavam vesela iskustva koja je sa njim imala produkcija filma Top
je bio vreo, odlučna da po svaku cenu uspostavi "regionalnu saradnju",
iako sam ih prijateljski upozoravao da se manu ćorava posla - pustimo
ga da govori "njim samim". U jednom od intervju pitaju ga da li je
istina da mu je nuđeno da bude koscenarista Topa. Kaže, istina je, i
to je on odlučno odbio jer je u pitanju četnička rabota. Onda ga
pitaju da li je istina da mu je nuđena i uloga u tom filmu. Kaže,
jeste, ali se nisu dogovorili oko honorara!? Istina je da je i oko
saradnje na scenariju problem bio honorar, i da bi "visokoetični"
Sidran i onaj pravi, četnički roman, koji ja nisam napisao, rado
pokušao da napiše za odgovarajuću kintu...
A optužbe za nacionalizam?
Nema ništa sporno u tome da neko bude nacionalista, zašto bi to bila optužba?
Izvor: Vreme
Uoči beogradske premijere filma Top je bio vreo izbila je oštra
polemika između autora knjige i reditelja filma Slobodana Skerlića.
Najpre je u intervjuu "Politici" Kecmanović ustvrdio da je Skerlić u
filmu, izmenivši završetak romana u kojem dečak, glavni junak, nakon
preživljene traume u opkoljenom Sarajevu, puca na grad, izneverio
njegovu poentu, da bi mu Skerlić potom odgovorio u intervjuu "Danasu".
"VREME": Po vama, dakle, sporan je završetak filma u kome je
rediteljskom intervencijom izmenjen njegov kraj. Reagujući na vaš
intervju u "Politici" u kojem nimalo nežnim rečima kritikujete
rediteljev postupak, Slobodan Skerlić je u "Danasu" izjavio: "Čitav
njegov intervju u 'Politici' predstavlja pokušaj da se umili svojim
krvožednim pokroviteljima, kojima je strepnja veća od nade, te da se
sačuva mogućnosti da bi mogao biti stavljen u vezu sa poduhvatom koji
je antiratni. Time bi izneverio sopstveni društveni angažman... Želja
filma je da se stavi na stranu ljudskosti, na stranu granatiranog i
maltretiranog komšiluka, da odbije da zauzme poziciju u etničkom
sukobu. A senka je pala na zločince, na beskrupulozne, maskirane u
sopstvene nacije i konfesije... Ja roman, naime, nisam pročitao kao
ratnohuškački pamflet, a on bi voleo da tako bude pročitan."
VLADIMIR KECMANOVIĆ: Pored toga što dokazuje kako Slobodan Skerlić
beznadežno ne razume smisao umetnosti, pa školsko poznavanje filmske
tehnike ne može da mu pomogne, taj intervju u "Danasu" predstavlja
sjajan materijal za analizu jednog malograđanskog, iliti, kako bi
rekao idol njegovih intelektualnih autoriteta, "palanačkog" pogleda na
svet. Pošto trenutno nemam vremena da se takvom analizom bavim, hajde
da vidimo kako stvari stoje sa delovima koje ste citirali. Pošto je
već počeo da se bavi prekoplotaškim tračevima i pitanjima ko su mi
"pokrovitelji", Skerlić je otvorio prostor da primetim kako su godine
provedene po žirijima za izbor mis lepote na njemu, očigledno,
ostavile neizbrisiv trag, i posavetujem ga da se toj prijatnoj, a
intelektualno neopterećujućoj aktivnosti ponovo posveti, i to u punom
kapacitetu. Što se tiče "antiratnog poduhvata", pre koju godinu sam
sate potrošio na pokušaj da mu objasnim kako se umetnički razlikuju od
NVO poduhvata i kako ne postoje ratni filmovi, baš kao ni ratni romani
koji nisu antiratni, pa me žalosti što ništa od onoga što sam mu rekao
nije zapamtio i što i dalje ostaje na nivou radnih akcija i časova
maternjeg jezika u osnovnoj školi. Umesto da se bavi mojim "društvenim
angažmanom", bolje bi bilo da se pozabavi istorijom svog stranačkog,
tačnije višestranačkog delovanja, uz osvrt na deo devedesetih koji je
proveo kao državni funkcioner. Lepo je što moj roman nije pročitao kao
"ratnohuškački pamflet" jer on to i nije. Nije, međutim, lepo što ga
nije razumeo. A veoma je ružno što sopstvenu nesposobnost da shvati
ideje komplikovanije od onih koje javnosti saopštavaju njegove
kandidatkinje posvećene borbi protiv ozonskih rupa i za mir u svetu,
pokušava da pripiše drugome...
Ako se složimo da film Top je bio vreo nije slučajno izabran da otvori
Fest, šta se tim izborom poručuje?
Da smo se složili kako nije izabran slučajno, poznajući konfuznu
srpsku "kulturnu politiku", odgovor bi bio - nemam pojma zašto, ni šta
time hoće da se poruči. Ali, upravo zato što tu tužnu konfuziju
poznajem - oko toga ne možemo da se složimo. Duboko sam ubeđen da oni
koji se bave "menadžmentom" srpske kulture nemaju da poruče ništa i
nikome... Pogledajte sastav novih komisija koje je imenovalo
Ministarstvo kulture. Posle onolikih priča o nužnim promenama, tamo je
opet Vladislava Gordić Petković, žena koja se godinama ne skida sa
grbače poreskih obveznika. U organizaciji Sajma knjiga, u Ministarstvu
kulture, po raznoraznim žirijima... Samo što iz konzervi nije počela
da iskače... Ispada da su oni veseljaci koji su nedavno prizivali
"kulturnu revoluciju" neslavno poginuli samo zato što tu gospođu nisu
pozvali da im se stavi na čelo. Pa da, kao onomad Mao Cedung, povede
revoluciju protiv same sebe... Dakle, ako imate na umu opravdan i
smislen razlog, ne - taj film je izabran slučajno. Inače, neki
prozaičan odgovor zašto je izabran sigurno postoji. Možda je neko ko
odlučuje dužan producentu ili reditelju, ili tako nešto. Tako ovde
stvari funkcionišu.
Šta mislite kako će film videti beogradska publika?
Oni koji se razumeju u umetnost, zbog dosadnog i traljavog početka u
kom se stilski mešaju babe i žabe, i zbog imbecilnog kraja, verovatno
će o tom filmu da imaju lošu sliku. S pravom. Manje umetnički, a više
emotivno osetljivu publiku verovatno će da dirne potresna priča. Ni
jedni ni drugi neće moći da ne budu fascinirani glumom Anite Mančić i
uverljivošću dva dečaka. Emotivno neosetljivi će da crknu od dosade
jer je reditelj, posvađan sa ironijom, i ubeđen, biće, kako tragedija
i smeh ne idu zajedno, većinu crnog humora koji postoji u romanu iz
ekranizacije izbacio. Oni kojih se roman i sarajevska tragedija tiču,
biće ogorčeni što je u filmu "politički korektno" izbačena većina
detalja koji ukazuju na odgovornost bošnjačke strane u bosanskom ratu
- od srpskog mladića koji se, da ne bi bio pretvoren u bošnjačkog
glinenog goluba, krije u ormaru, preko bošnjačkog tenka koji,
uglavnom, puca na srpske položaje, ali, kada se ukaže potreba, okreće
cev i na drugu stranu, pa do ljudi koji gube glavu jer im je tokom
"pretresa" stana podmetnuta fotografija srpskog ratnog lidera...
Beogradski poklonici kulta Mušana Topalovića Cace će, baš kao i
njihove sarajevske "kolege", i pored svih ovih "korekcija",
uključujući i pomenuto silovanje kraja priče i poente romana, nalaziti
kako je film, ipak, "velikosrpski", što će reditelja dodatno učvrstiti
u dirljivom uverenju da je "u pleksus" udario "lažne patriote", a ne
braću Limijer... Ukratko, kol'ko ljudi, tol'ko ćudi...
Kad pomenuste taj sarajevski tenk, koji puca čas tamo, čas ovamo, zbog
njega su vas optuživali za falsifikovanje činjenica?
Oni koji su rat proveli u Sarajevu znaju da su takvi tenkovi
postojali. Više svedoka mi je potvrdilo postojanje bar jednog, koji je
bio skriven u tunelu pored sarajevskog naselja Ciglane. A ko ne veruje
da su bošnjačke snage, kada se pokaže "svrsishodno", znale da zapucaju
i po svojima, ako mu se srpska svedočanstva gade, neka pročita
uspomene ratnog komandanta bošnjačke armije Sefera Halilovića. Pošto
je smenjen zbog nekog sukoba u bošnjačkom vrhu, na stan ovog čoveka je
ispaljena granata koja mu je ubila pola porodice. On tvrdi da je ta
granata bila bošnjačka. Ako neko hoće da kaže kako su se oni koji su
bili spremni da pucaju na svog dojučerašnjeg komandanta suzdržavali od
sličnih akcija kada su u pitanju bili neki manje značajni ljudi - onda
važi... Dakle, ili je i bošnjački heroj Halilović "velikosrpski"
lažov, ili debelo lažu oni koji me optužuju za falsifikat. Ili, možda,
hoće da kažu kako na Halilovića nije pucano iz tenka, nego iz nekog
drugog artiljerijskog oružja? Moguće je da su u pravu...
Komentari koje je izazvao vaš roman podržavaju mišljenje da se knjige
više ne čitaju zbog onoga što u njima piše, nego da bi se
(zlo)upotrebile kao potpora stavu koji je proglašen istorijskom
istinom.
Tako je, nažalost, u velikom broju slučajeva. Ali, čar umetnosti se,
između ostalog, sastoji u tome što kod onih koji je zaista vole može
da pobedi predrasude. Nije mali broj ljudi kojima se Top dopadao iako
se njegova priča nikako ne uklapala u "istorijsku istinu" kojoj su
verovali. I to je jedan od razloga zbog kojih bavljenje umetnošću
nikada neće izgubiti smisao.
Abdulah Sidran je za vaš roman rekao da je četnički i da ste vi četnički pisac.
U izvornom značenju, četnici su borci svrstani u male, gerilske
jedinice, i postoje od davnina. U novije vreme, četnicima su se, na
primer, nazivali neki pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini
đenerala Draže Mihailovića, u Drugom svetskom ratu. Četnicima su sebe
nazivali i neki pripadnici Vojske Republike Srpske, kao i neke
dobrovoljačke formacije u balkanskim ratovima vođenim devedesetih
godina prošlog veka. Šta bi, u tom smislu, bio četnički roman ili
četnički pisac? Pisac koji promoviše neke od tih jedinica, u nekom od
ratova koje sam pomenuo? Autor književne, ratne i mini verzije TV
serije "Vojna akademija", sa više akcije i manje seksa u nagoveštaju?
Ne mislim da bi u toj promociji bilo nešto loše, ukoliko bi za
rezultat imala kvalitetnu prozu, ali ja se time, barem za sada, nisam
bavio. Dakle, pošto nije glup, Sidran ne misli na to. Sidran pod
terminom "četnik" podrazumeva kolokvijalan, pežorativan, i nacistički
izraz kojim sarajevska, i još neke čaršije, označavaju sve Srbe. Ili -
ako ne baš sve - gotovo sve. Izuzetak su - i to samo uslovno i do prve
prilike - oni Srbi koji su trenutno po volji čuvarima kulta već
pomenutog Mušana Topalovića Cace, poznatog po tom što je - za
informaciju neupućenima - početkom devedesetih godina dvadesetog veka
imao običaj da Srbima sabljom odseca glave. Pošto sam Srbin i nemam
nameru da poklonicima tog kulta budem po volji, onda, u tom smislu,
priznajem, jesam četnik. I ne daj bože da je suprotno... A što se tiče
Sidranove doslednosti i težine koju imaju njegove izjave - da ne
prepričavam vesela iskustva koja je sa njim imala produkcija filma Top
je bio vreo, odlučna da po svaku cenu uspostavi "regionalnu saradnju",
iako sam ih prijateljski upozoravao da se manu ćorava posla - pustimo
ga da govori "njim samim". U jednom od intervju pitaju ga da li je
istina da mu je nuđeno da bude koscenarista Topa. Kaže, istina je, i
to je on odlučno odbio jer je u pitanju četnička rabota. Onda ga
pitaju da li je istina da mu je nuđena i uloga u tom filmu. Kaže,
jeste, ali se nisu dogovorili oko honorara!? Istina je da je i oko
saradnje na scenariju problem bio honorar, i da bi "visokoetični"
Sidran i onaj pravi, četnički roman, koji ja nisam napisao, rado
pokušao da napiše za odgovarajuću kintu...
A optužbe za nacionalizam?
Nema ništa sporno u tome da neko bude nacionalista, zašto bi to bila optužba?
Izvor: Vreme
No comments:
Post a Comment