SUKOB MEĐU TOBDŽIJAMA

Vladimir Kecmanović je dao intervju za Politiku u kome je oštro napao ekranizaciju svog romana "Top je bio vreo" u režiji Bobana Skerlića,

Roman „Top je bio vreo”, kada se pre šest godina pojavio, izazvao je burne reakcije javnosti i zbog završetka u kojem mladić puca na Sarajevo, gde „smrt dolazi kroz zid, i na vrata“. Poslednje reči romana su „i pucao sam, pucao“... Kako sada vidite polemiku koja je u jednom delu ovaj kraj videla kao velikosrpsku agresiju?

Da, bilo je raznih antiknjiževnih tumačenja romana. S tim se nastavlja i danas, što mi godi, jer je dokaz da taj roman odoleva zubu vremena. A jedna od uloga umetnosti jeste da provocira glupake i mediokritete... Ipak, biser neprocenjive vrednosti ostaje „dosetljivost” nekog Zlatoja Martinova, pančevačkog samozvanog „hermeneutičara”,koji se na samom početku polemike, i to baš ovde, u „Politici”, javio sa pitanjem zašto dečak puca na Sarajevo, umesto na srpske položaje!? Predložio sam mu da za svoju dušu napiše kraj u kome bi dečak, na primer, seo na autobus i otišao u Pančevo da ga pita šta da radi...

Taj završetak, višestruko sarkastičan i simboličan, važan je i za karakterizaciju glavnog junaka, i kao zaključak protivrečne teme rata. Kako ovaj završetak vidite na filmu Slobodana Skerlića?

Desilo se da je, umesto mog dečaka, u Pančevo otišao reditelj filma, koji je, kako se ispostavilo, takođe imao ideju da prčka po romanu. Da li nije shvatio to što je tamo čuo, ili je umislio kako nije pametniji samo od knjige nego i od njenog pančevačkog „tumača”, uglavnom, kraj ne liči čak ni na „hermeneutičarevu” verziju. Pošto nedostaje umetnička hrabrost za doslednost poenti romana, koja je neodvojiva od činjenice da dečak traži da puca, tu se pije, peva, krevelji, nateže oko topa... Malo se puca po Sarajevu, malo se top vrti levo-desno – gore-dole, malo se okreće prema nebu, malo se puca u publiku. Kao u amaterskom pozorištu. Drž’, pa...

Da li ste tokom snimanja filma bili konsultovani u pogledu scenarija, promena koje se odnose na fabulu romana?

Dogovor sa producentom Tihomirom Stanićem bio je da ništa neće biti rađeno bez moje saglasnosti... On je odabrao reditelja bez naročitih referenci, kog će, obećavao je, „držati pod kontrolom”. Već kod prve verzije scenarija, koju je reditelj ponudio, bilo je, međutim, jasno da su stvari izmakle svakoj kontroli, uključujući kontrolu zdravog razuma... U tom scenariju kraj je bio dostojan bolivudske C produkcije. Sledeća varijanta je, već, bila na nivou Holivuda. Ali, holivudske F produkcije, ako tako nešto postoji. Nešto što je ličilo na parodiju „teksaskog masakra motornom testerom”... Na kraju je snimljena ta, treća verzija kraja, koja, osim povremeno na lažne snove pomenutog drvenog „hermeneutičara” ne liči ni na šta... Predložio sam producentu varijantu po kojoj bi se katastrofalna šteta koja je učinjena na snimanju, u montaži bez troškova mogla ispraviti, ali, producent se hvata za glavu, u dugovima je, nema uticaj ni na montažu... tako da će ta burleska da ostane...

Boban Skerlić je u jednom intervjuu izjavio da je s vama vodio samo „kurtoazne razgovore”, a da njegov film predstavlja „udarac u pleksus lažnim patriotama”.

Kao što rekoh, posle Bolivuda i teksaskog masakra, pokušaj ozbiljnog razgovora s rediteljem velikodušno sam prepustio producentu. I moji kontakti s njim su, zaista, bili kurtoazni. Ili, ne, „kurtoafrika” se nameće kao primereniji termin... A to drugo mu je opasan fazon. Čik nek neko kaže da mu se sineastino sočinjenije ne sviđa i ispadne „lažni patriota”… Zapravo, s takvim krajem, njegov film predstavlja udarac u pleksus braći Limijer, koja, garantovano, od bola već počinju da se prevrću u grobu.

Da li, kao pisac, svoje junake vidite kroz uloge Anite Mančić, Muhameda Dupovca, Slavka Štimca, Nikole Đurička...?

I pre „Topa” sam Anitu Mančić cenio kao glumicu. Ali, moram da priznam, vizuelno mi se nije uklapala u zamišljeni Tidžin lik. Pokazalo se, međutim, da je reč o kolosalnoj umetnici koja je čak i mene uspela da ubedi kako je Tidža upravo ona. Ključna Tidžina scena u Anitinoj izvedbi je čisto glumačko remek-delo. Anita Mančić i dva sjajna dečaka, Stanislav Ručnov i Muhamed Dupovac su – da nema te tuge od kraja, i traljavog i dosadnog početka u kom se stilski mešaju babe i žabe – mogli da izvuku film... Njih troje su, uz druge odlične glumce – briljantnog Envera Petrovcija, na primer, ili odličnu Sandru Ljubojević koja predstavlja glumačko otkrovenje – najveće žrtve neozbiljnosti onih koji su vodili ovaj „projekat”.

Ne delujete kao neko ko se sprema za crveni tepih, da li ćete se pojaviti na otvaranju Festa?

Plašim se da ću tog dana imati neke neodložne obaveze.

Svojevremeno, govorili ste i o tome da u srpskoj prozi još valjano nije obrađena tema poslednjih ratova, sada su pak aktuelni razgovori o Prvom svetskom ratu. Lik Srbina zločinca u zapadnom svetu evo opstaje već čitav vek, opstaje i među nama kao neki vid „kompleksa”. I šta tu da se radi?

Da se ne odustaje od istine. A istina je da Princip pucao u okupatora...  Činjenica da su Principov gest Srbi „skupo platili”, na čemu neki insistiraju, dodatno nas obavezuje da od te istine ne odustanemo. Oni, međutim, koji zbog toga što se njihov sunarodnik borio protiv okupatora imaju komplekse, mogu da se obrate ustanovi koja je nadležna da komplekse, nažalost, uglavnom bezuspešno leči..."

Izvor: Politika