I MAJA MILOŠ, SRĐAN KOLJEVIĆ, MIROSLAV MOMČILOVIĆ I SRDAN GOLUBOVIĆ O NAJČEŠĆIM TEMAMA NAŠIH SAVREMENIM FILMOVIMA

Domaća ostvarenja koja su se istakla u poslednjih nekoliko godina otvaraju teme iz našeg ambijenta i stvarnosti koju živimo, a ono što je u svetu prepoznato kao vrednost upravo je univerzalnost njihovih priča. Po mišljenju scenariste Srđana Koljevića što se ozbiljnije bavimo nečim što su naše teme, to će one biti zanimljivije i u svetu:

- Samo je reč o tome da se moraju ispričati tako da budu razumljive i da izazivaju emocije. U filmskim formama važno je ići u korak sa savremenim filmskim izrazom, ne biti izolovan i zaostao. Ali u pričama jedino verujem u utemeljenost u našoj autententičnoj stvarnosti i sadržaju. Svaki stvaralac koji se povede za trenutnim trendom, napraviće nešto efemerno.

Koljević smatra i da naši autori imaju hrabrosti za iskrene priče, i ne veruje da postoje teme koje su „za izbegavanje“, i koje je bolje „ne dirati“:

- Kad bi postojale teme „za izbegavanje“, odmah bi neko pojurio da napravi nešto o tome - film voli provokativnost. To pravi kontroverze, i privlači gledaoce. Drugo je pitanje kako i koliko uspešno neki film tretira provokativnost teme, odnosno kvalitet filma bi morao da je prevazilazi.

Reditelj i scenarist Miroslav Momčilović smatra da su teme u svetskoj produkciji manje-više iste, da su dobri filmovi i autori uvek u manjini, a ono što primećuje kao dobar trend jeste ekspanzija dokumentarnog filma. Kod nas je, međutim, gotovo sve uslovljeno finansijskom situacijom, i teško možemo da se merimo sa svetom:

- Mi proizvodimo svega nekoliko filmova godišnje. Naši autori imaju hrabrosti, ali nemaju dovoljno novca ni za svoje filmove ni od svojih filmova kad ih naprave. Teško je sa nekoliko dugometražnih ostvarenja godišnje obuhvatiti sve teme koje bi bile zanimljive. Meni nedostaju dobre domaće komedije - mnogo smo namrgođeni, a iza namrgođenosti se vrlo često kriju praznina i bezličnost. Biti namrgođen i smrtno ozbiljan nije isto što i biti pametan. Voleo bih, recimo, da vidim i film o događanjima u manastiru Crna Reka, to je vrlo zanimljiva i provokativna tema - ističe Momčilović.

Po mišljenju autorke Maje Miloš, na našem filmu postoji tradicija da se o društvenim problemima govori na otvoren i direktan način, i ona je prisutna još od „crnog talasa“ do danas:

- Pogotovu su mladi autori danas spremni da se bave temama i problemima za koje oni smatraju da su gorući, što se vidi u filmovima kao što su „Šišanje“, „Tilva Roš„, „Život i smrt porno bande“... To su i društveno angažovane i politički osvešćene priče. S druge strane, postoje eskapistički filmovi, oni su uvek postojali i bili popularni, i vrlo je važno da imamo i jednu i drugu produkciju, i da postoji kvalitet i na jednoj i na drugoj strani. Ono što ovde nedostaje jeste posmatranje realnosti, da o tome pričamo bez predrasuda.

Kako  ističe Srdan Golubović, za film je važno da bude hrabar i provokativan:

- Neki autori se i kod nas na kritički način bave društvenim temama - vidimo kako to rade Oleg Novković ili Nikola Ležaić, ili Maja Miloš. Oni su pokazali da imaju ozbiljan lični autorski svet, ali je problem što je naše društvo provincijalno i konzervativno, i što kod nas polemiku izaziva nešto što, zapravo, nije toliko polemička stvar. Mi imamo napade takozvane „patriotske kulture“, i ako se ne budemo bavili kritičkim temama, mislim da nam preti potpuna provincijalizacija. Ne navijam da se film bavi društevnim temama kao imperativom i nečim što je suština, nego da o fenomenima govori kroz lične sudbine ljudi. Ukoliko to nije priča o ličnim sudbinama, onda to nije film, nego vrsta političke propagande - smatra Golubović.

Više ovde: http://novosti.rs/vesti/kultura.71.html:454510-I-filmske-price-diktira-novac