Omnibus Vir, debitantski film reditelja i scenariste Bojana Vuka Kosovčevića dokaz je da “dnevnik uvreda” iz \'90-ih godina prošlog veka još uvek nije zatvorena knjiga, te da se utisci još uvek sležu. Iako je, sudeći po skorijoj ponudi domaćih filmova, delovalo da se ovaj izvor iscrpeo, i da sada možemo da se odmorimo uz pastoralne melodrame ili gnevne filmove o tranzicionoj Srbiji, Vir se pojavio gotovo niotkuda, iznenadivši svojom neposrednom i snažnom slikom zle dekade kao da se ista dogodila juče. Za divno čudo, iako je reč o “zakasneloj” analizi, u Viru nema ni trunke naknadne pameti ili preterane konstrukcije.
Budući da je reč o omnibusu sačinjenom od tri priče koje se odvijaju u ista dva dana tako da se likovi međusobno prepliću dolazi se do poprečnog preseka devedesetih koji nema za cilj da analizira koliko da ukaže na činjenicu da glavni junaci u sopstvenim veoma brzo postaju sporedni likovi u tuđim, susednim pričama. Brz i dinamičan tempo kojim se odvija svaka od tri priče, uhvaćena u svojoj završnici, pred veliku katarzu, ukazuje, takođe, na činjenicu, i eksplicitnu autorsku ideju brzog sagorevanja ljudskih sudbina. Otuda nema mogućnosti, niti prostora da se jednoj od njih da puno vreme celovečernjjeg filma, da se nekoj od tih sudbina pripiše aura označitelja jednog vremena i prostora. Kontrast brzine, tragike u svakoj od priča i njene zamenljivosti drugom pričom koja sledi deluje daleko jače i sudbonosnije na gledaoca podsećajući na potrošnost ljudskih života (i vrednosti) u vremenu o kom se govori u Viru, a koje je bilo samo uvodna arija za godine što će doći.
Iako je Koreni mržnje naslov prve od tri priče, koja se bavi pokušajima vođe skinhed grupe, Bogdana, da sredi svoje životne prilike po povratku iz zatvora, motiv potrage za početkom stanja u kojima zatičemo glavne junake ponavlja se i u preostale dve. Kosovčević se i u pričama o mafijašu Kaletu koji živi poslednje dane ulične mafije i crtaču murala Grofu, povratniku sa ratišta, poigrava ulogama krivca i žrtve tragajući za korenima nesreće svojih junaka manje u okolnostima u kojima žive, a više u dubinama njihovih duša i dela koja ih proganjaju. Ova neobičnost – da se sasvim tipične ličnosti, zapravo stereotipi (krvožedni skins, okoreli mafijaš i poremećeni urbani umetnik) izglobe iz korita u kojima su liveni prava je čarolija koja se dešava na ekranu, u domaćem filmu, veoma često poznatom po lejmerskom mapiranju svojih junaka.
Pored evidentnog talenta autora filma, Vir je i primer savršene saradnje celokupne ekipe – lokacije na kojima je film sniman, scenografija i fenomenalna fotografija prikazuju Beograd onako kako u skorije vreme nije prikazan na filmu – ulice su sasvim prepoznatljive, ali oneobičene taman toliko da znate da ovaj grad konačno dobija svoju priču, da je neko zaista pogledao šta se u njemu zbiva i u njega porinuo svoju priču.
Otuda, iako je prva priča najslabija od tri (prazan hod se primećuje uprkos furioznom tempu kojim ova priča počinje i odvija se do završnice koja isuviše lako “objasni” junaka), fotogeničnost junaka i lokacija čini da gledalac oseti svež vazduh ulice i dah likova koji jure ka svojoj završnici.
Kolika je snaga vizije na kojoj Vir počiva, te iskrenost i odsustvo svake kalkulacije i hvatanja prečica svedoči i činjenica da, tokom gledanja poslednjeg segmenta omnibusa, Vir, gledajući batrganje Grofa (Nenad Okanović) da se oslobodi svojih košmara potpuno zaboravljate na sina Dragana, a gledajući frustriranu inspektorku koju maestralno glumi Mirjana Karanović, zaboravljate na jak vanfilmski odraz koji ova glumica ostavlja u društveno-političkoj svakodnevici. Posle izvesnog vremena, domaća kinematografija može da se podiči filmom koji je nametnuo nove slike i njihovom snagom potisnuo banalne senke naše stvarnosti.
Kristina Đuković
http://www.popboks.com/tekst.php?ID=9284
Budući da je reč o omnibusu sačinjenom od tri priče koje se odvijaju u ista dva dana tako da se likovi međusobno prepliću dolazi se do poprečnog preseka devedesetih koji nema za cilj da analizira koliko da ukaže na činjenicu da glavni junaci u sopstvenim veoma brzo postaju sporedni likovi u tuđim, susednim pričama. Brz i dinamičan tempo kojim se odvija svaka od tri priče, uhvaćena u svojoj završnici, pred veliku katarzu, ukazuje, takođe, na činjenicu, i eksplicitnu autorsku ideju brzog sagorevanja ljudskih sudbina. Otuda nema mogućnosti, niti prostora da se jednoj od njih da puno vreme celovečernjjeg filma, da se nekoj od tih sudbina pripiše aura označitelja jednog vremena i prostora. Kontrast brzine, tragike u svakoj od priča i njene zamenljivosti drugom pričom koja sledi deluje daleko jače i sudbonosnije na gledaoca podsećajući na potrošnost ljudskih života (i vrednosti) u vremenu o kom se govori u Viru, a koje je bilo samo uvodna arija za godine što će doći.
Iako je Koreni mržnje naslov prve od tri priče, koja se bavi pokušajima vođe skinhed grupe, Bogdana, da sredi svoje životne prilike po povratku iz zatvora, motiv potrage za početkom stanja u kojima zatičemo glavne junake ponavlja se i u preostale dve. Kosovčević se i u pričama o mafijašu Kaletu koji živi poslednje dane ulične mafije i crtaču murala Grofu, povratniku sa ratišta, poigrava ulogama krivca i žrtve tragajući za korenima nesreće svojih junaka manje u okolnostima u kojima žive, a više u dubinama njihovih duša i dela koja ih proganjaju. Ova neobičnost – da se sasvim tipične ličnosti, zapravo stereotipi (krvožedni skins, okoreli mafijaš i poremećeni urbani umetnik) izglobe iz korita u kojima su liveni prava je čarolija koja se dešava na ekranu, u domaćem filmu, veoma često poznatom po lejmerskom mapiranju svojih junaka.
Pored evidentnog talenta autora filma, Vir je i primer savršene saradnje celokupne ekipe – lokacije na kojima je film sniman, scenografija i fenomenalna fotografija prikazuju Beograd onako kako u skorije vreme nije prikazan na filmu – ulice su sasvim prepoznatljive, ali oneobičene taman toliko da znate da ovaj grad konačno dobija svoju priču, da je neko zaista pogledao šta se u njemu zbiva i u njega porinuo svoju priču.
Otuda, iako je prva priča najslabija od tri (prazan hod se primećuje uprkos furioznom tempu kojim ova priča počinje i odvija se do završnice koja isuviše lako “objasni” junaka), fotogeničnost junaka i lokacija čini da gledalac oseti svež vazduh ulice i dah likova koji jure ka svojoj završnici.
Kolika je snaga vizije na kojoj Vir počiva, te iskrenost i odsustvo svake kalkulacije i hvatanja prečica svedoči i činjenica da, tokom gledanja poslednjeg segmenta omnibusa, Vir, gledajući batrganje Grofa (Nenad Okanović) da se oslobodi svojih košmara potpuno zaboravljate na sina Dragana, a gledajući frustriranu inspektorku koju maestralno glumi Mirjana Karanović, zaboravljate na jak vanfilmski odraz koji ova glumica ostavlja u društveno-političkoj svakodnevici. Posle izvesnog vremena, domaća kinematografija može da se podiči filmom koji je nametnuo nove slike i njihovom snagom potisnuo banalne senke naše stvarnosti.
Kristina Đuković
http://www.popboks.com/tekst.php?ID=9284
No comments:
Post a Comment