Gostujući nedavno na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu, znameniti mađarski pisac Laszlo Krasznahorkai (čija su dela u nekoliko navrata poslužila kao osnova za filmove uglednog Bele Tarra) opisao je posttranzicioni mamurluk, karakterističan za Srednju i Istočnu Evropu, ovim rečima: “Ne osećamo se mi loše što smo izgubili jednu iluziju, nego zato što ne možemo da nađemo novu.”
Dobar deo filmadžija iz post-SFRJ regiona, po svoj prilici, tražeći tu novu iluziju, spontano svoj su vizir usmerili put ako ne bolje, a ono barem smislenije prošlosti. Sasvim legitiman zahvat, tu spora nema, i to po nekoliko osnova – prošlost je hitra i okretna zavodnica, minulo doba nekako se na filmu bolje slika; uz to, ovo je posve prirodna reakcija na očigledan višak istorije koji neumorno i nemilosrdno lomi već deo ovdašnjeg/našeg plebsa, a očito je došlo i do vidnog zasićenja ono malo preostale i odane bioskopske publike savremenim žalopojkama o otuđenosti i teskobi u velikim gradovima i njihovim predgrađima. Konkretizujemo li stvari, pogledamo li kako se narečena teza pokazala na uzorku nedavnih filmskih radova ovog soja, dolazimo i do dovoljno intrigantnih zaključaka po pitanju, recimo, ovdašnjih uvreženih svetonazora, filmskih datosti ili preferenci gledateljstva sa ovih prostora.
Tekst u celini možete pročitati ovde: http://pazisnimase.com/bolja-proslost-u-ex-yu-filmskom-retrovizoru-2/
No comments:
Post a Comment