TEKSTOVI NA BLOGU

Thursday, September 22, 2016

DNEVNIK MAŠINOVOĐE (RADOVIĆ, 2016)

Scenario i režija: Miloš Radović - direktor fotografije: Dušan Joksimović – montaža: Đorđe Marković – scenografija: Aljoša Spajić – kostimografija: Dragica Laušević – muzika: Mate Matišić – uloge: Lazar Ristovski, Petar Korać, Mirjana Karanović, Nina Janković, Jasna Đuričić, Mladen Nelević – produkcija: Lazar i Petar Ristovski – koprodukcija: Ivan Maloča – proizvodna preduzeća: Zillion Films, Beograd, Inter Film, Zagreb, uz podršku: Filmski centar Srbije, Pokrajinski sekretarijat za kulturu Vojvodine, Hrvatski audiovizuelni centar, Eurimages – trajanje: 85 minuta – Srbija, 2016.

U svom trećem celovečernjem igranom filmu, Miloš Radović je u jakom polaznom konceptu pronašao meru koja mu je nedostajala u prethodnim ostvarenjima (Mali svet, 2003, Pad u raj, 2004), i potpisao daleko koherentnije delo, čiji su gotovo svi elementi u službi osnovne ideje. Naime, Dnevnik mašinovođe zasnovan je na bizarnom podatku o velikom broju ljudi kojima mašinovođe tokom karijere prekrate život – naravno, bez svoje krivice. Ideja o čoveku  koji je takoreći prinuđen da ubija druge stvara jak simbolički potencijal celog filma, a metafora oličena u mašinovođi nije jednoznačna i lako čitljiva, ne iscrpljuje svoj potencijal u jednom, definitivnom objašnjenju, ali filmu obezbeđuje koherentnost i ne dopušta reditelju da se izgubi u zavodljivom  poigravanju apsurdom.

Priča prati Iliju (Lazar Ristovski), čoveka koji ceo svoj vek radi kao mašinovođa, i čija se životna putanja igrom sudbine ukršta sa putanjom Sime (Pavle Erić/Petar Korać), dečaka kog su roditelji napustili, i koji, kad sazna pravu istinu o svom poreklu, odluči da se ubije, pa ode na prugu i stane pravo pred voz kojim upravlja Ilija. Njihov susret zapravo je jedan od onih retkih momenata kada mašinovođa uspeva da zakoči, što pokreće razvoj odnosa dvojice glavnih junaka, na kom je film i zasnovan. Ilija će usvojiti Simu, čija je sudbina, u nekom smislu, slična njegovoj, najpre jer su obojica odbačeni, Sima kao neželjeno dete, a Ilija kao svojevrsni višak društva koji pripada jedino mikrosvetu železnice. Odrastajući uz Iliju, Sima želi takođe da postane mašinovođa, što mu Ilija, poučen sopstvenim iskustvom, isprva brani. Međutim, Simina želja preovladava, čime se sugeriše da u sazrevanju tuđe iskustvo igra zanemarljivu ulogu. Tako će Sima morati da prevaziđe i prelomni korak u životu mašinovođe – da preživi svoje prvo „gaženje“. Ovako isprepletane, dve životne sudbine, Ilijina i Simina, postaju jedna drugoj terapija. Sima se bori sa odrastanjem, pa je njegovo prvo gaženje zapravo metafora inicijacije u svet odraslih, pristajanje na život onakav kakav jeste, dok se Ilijina priča odvija suprotnim smerom. Njegov odnos sa Simom je put „omekšavanja“, ponovnog zadobijanja prava na emocije na koje on, prema vlastitom uverenju, nema prava.

Način prikazivanja železničkog sveta jedan je od najzanimljivijih elemenata ovog filma. Ljudi koji rade ili koji su nekada radili na železnici toliko su povezani s njom da bukvalno žive u starim, adaptiranim vagonima, u nekoj vrsti uređenog spremišta/remize, ali ceo taj ambijent ne izgleda nimalo ruinirano, već blago začudno, što je efekat za koji su najviše zaslužni scenograf Aljoša Spajić i direktor fotografije Dušan Joksimović. U tom prostoru ljudi sa železnice provode ceo svoj život, pa tako vidimo stvari koje ne bismo očekivali da tu nađemo. Ilija gaji cveće pod veštačkim osvetljenjem, u tom prostoru se održavaju i proslave, kao što je ona povodom Simine mature, vagon u kome živi Ilijina prijateljica Jagoda (Mirjana Karanović), inače psiholog, prenatrpan je knjigama. Fotografija Dušana Joksimovića učinila je da ovakav prostor, kao i ceo film, ne odišu pesimizmom zbog socijalnog položaja likova. Akcentovanje toplih boja (kao upečatljive narandžaste nijanse koja se provlači tokom celog filma) sugeriše pre romantično-melanholično atmosferu. Taj odmak od realističnog prikazivanja odgovara sveukupnoj poetici filma, i poklapa se sa onim što smo od Radovića već navikli da očekujemo – apsurdan, bizaran svet sa izraženim elementima humora.
Radovićev humor u ovom filmu zasniva se na nesporazumu između našeg sveta i sveta mašinovođa – ono što je gledaocu šokantno, gaženje ljudi, mašinovođi je deo posla, i na ironičnim inverzijama počivaju gotovo sve komične situacije i replike. Tako, recimo, na samom početku Ilija dolazi na pregled kod dvoje psihijatara, ali kad oni čuju opis Ilijinog gaženja čitavog romskog orkestra, toliko se šokiraju, da ubrzo Ilija pregleda njih i daje im psihoterapeutske savete. Nevolja je, međutim, što se taj isti tip humora ponavlja, pa posle nekog vremena gubi efekat. Kad je reč o glumi, mladi Petar Korać tumači Simu u skladu sa celokupnom poetikom filma, karikirano i prenaglašeno, što generalno ne predstavlja problem, sem u određenim momentima kada bi dobro došlo malo suptilnosti u izrazu. Ipak, Korać uspeva da zadobije simpatije gledalaca, što i jeste bio njegov osnovni zadatak, dok, sa druge strane, Lazar Ristovski s lakoćom predstavlja nijanse Ilijinog suzdržanog karaktera, a svakako treba pomenuti i mini-bravuru Tihomira Stanića u ulozi samoubice s kojim Ilija pregovora na mostu.

Na planu pripovedne strukture, pak, film povremeno pati od viškova i nerazrešenih čvorova, a najupadljiviji takav višak je propratna, nezaokružena i slabo obrađena priča o Ilijinoj bivšoj devojci Danici (Nina Janković), koja, čini se, postoji jedino zbog toga da bi se nekako motivisala Ilijina rezigniranost i nemogućnost iskazivanja emocija. Iako se reditelj trudio da dovede u vezu Ilijin odnos sa Simom i odnos sa Danicom, u tome nije uspeo, za šta je najbolji primer scena u kojoj Ilija, u skladu sa svojim stavom, hladno i bez pozdrava, isprati Simu u Pirot, a potom halucinira Danicu. Kao da je i sam reditelj osetio nedovoljnu povezanost ova dva događaja, te je morao da svoje objašnjenje Ilijinog stanja poturi jednom od likova, Sidi (Jasna Đuričić), Ilijinoj komšinici i prijateljici. Ima tu još ponekih nemotivisanih scena, kao što je ona kada Ilija i njegov prvi komšija iz vagona, Dragan Dizel (Mladen Nelević), dolaze da biju Ljubu Manijaka (Haris Burina), koji se nalazi, ne znamo zašto, u vodi sa maskom  za ronjenje. Stiče se utisak da je ova scena osmišljena na takav način jedino zato da se unese malo dodatne bizarnosti i komike.
No, crna komedija na tragu Kovačević-Šijan čini se pomalo staromodnom i zato Radovićev film u ovogodišnjoj konkurenciji stoji usamljeno. To možda može biti jedan od razloga prilično mlakog početka bioskopskog života, sa tek nešto preko 6 hiljada gledalaca u prvoj nedelji prikazivanja. S druge strane, ovaj podatak deluje i zbunjujuće s obzirom na to da film ima potencijal da komunicira sa širom publikom, što se i pokazalo tokom njegovog festivalskog prikazivanja. Na festivalu u Moskvi, film je osvojio upravo nagradu publike, dok je i na domaćim festivalima (Palić, Vrnjačka Banja) publika pozitivno reagovala. (Na Paliću je osvojio i specijalnu nagradu žirija, a i izabran je i kao ovogodišnji predstavnik Srbije za nominacije za Oskara.) 

U celini gledano, Dnevnik Mašinovođe je očigledan pomak u karijeri Miloša Radovića, na dramaturškom, ali još više na vizuelnom planu. Većinu manjkavosti prethodnih filmova reditelj je u ovom ostvarenju prevazišao i uspeo da napravi delo vredno pažnje. Zbog toga, Mašinovođa zaslužuje preporuku gledaocima da ga pogledaju u bioskopima.

Jovan Marković

(Kritika je nastala tokom Škole dramaturgije "Slobodan Stojanović", pod mentorstvom Ivana Velisavljevića, u okviru 40. Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji)


Sunday, April 10, 2016

PARADIGMA (Radovanović, 2015)



Paradigma počinje kao realistična drama: nastavnik srpskog jezika (Bojan Žirović) dolazi kod roditelja jednog svog učenika (Dubravka Kovjanić i Aleksandar Lazić), kako bi razgovarao o problematičnom sastavu koji je napisao njihov sin. Problematičnost sastava ogleda se, kako kaže nastavnik, u načinu na koji je napisan, u pogledu na svet koji se u njemu prepoznaje, a koji nikako ne odgovara detetu tog uzrasta. Vrlo brzo nakon ove početne, konvencionalne postavke, film izneverava naša očekivanja, i od realistično-socijalne drame, putem uplitanja misterije, kreće ka psihološkom trileru, da bi uskoro opet promenio pravac, posle čega je sve teže odrediti njegovu osnovnu temu.  


Ono što će se dalje razviti na osnovu početne postavke (trougao: roditelji, nastavnik i dete) najbliže se može objasniti kao drama apsurda, ne samo po odsustvu logike u motivaciji likova, već i po tome što je mizanscen u velikoj meri pozorišni. Likovi se nalaze skoro sve vreme u jednoj sobi, uz povremeno i vrlo ograničeno kretanje, dok su, sa druge strane, ostali aspekti stila (rad kamere, montaža, upotreba zvuka) naglašeno dinamični. 

Pomeranje priče od realističnog ka trilerskom obrascu naglašava se blagim zumom ka vrlo krupnom planu nastavnika koji izražava svoju zabrinutost oko pomenutog sastava. Sve to je ispraćeno i muzikom koja pojačava napetost. Pomeranje od trilerskog ka apsurdnom dešava se odjednom, jednim naglim zumom na flašu sa viskijem. Promena se dešava i u priči. To je trenutak kada majka prekida razgovor, ustaje da sebi sipa piće, a otac bez ikakvog razloga pali televizor - prelomni trenutak posle koga se sve otima kontroli. Kako se u priči gubi logika, tako se i na planu stila gubi koherencija. Do tada smo gledali klasično režiran film, sa ravnomernim, monotonim smenjivanjem sličnih planova. Od tada ćemo videti obilje rediteljskih postupaka. Na primer, u jednom trenutku posmatraćemo razgovor koji se odigrava između nastavnika i roditelja u trostrukoj ekspoziciji (videćemo sva tri lica u jednoj slici). 

Mogući razlog za ovakav rediteljski pristup nalazi se u statičnosti postavke koju reditelj pokušava da dinamizuje raznim “trikovima”. Kao efekat dobija se konstantan osećaj zbunjenosti i u tome se možda krije problem ovog filma. Čak i u filmovima koji računaju na takav efekat, zbunjenost ne bi trebalo da bude i jedini utisak koji će gledalac posle filma sa sobom poneti. To znači da čak i drama apsurda govori o nečemu i taj apsurd nekuda usmerava. Pre svega, jer stvara svoj koherentan svet, u svojoj apsurdnosti ipak dosledan i čitljiv. Paradigma deluje kao da je krenula u mnogo različitih pravaca i onda pronašla opravdanje u „apsurdu“ da na svim tim pravcima ostane. U tom smislu bi, recimo, psihoanalitičko tumačenje ovog filma bilo samo jedna od mogućnosti za "razrešenje", ali film takođe ne nudi dovoljno signala da bi se na toj mogućnosti duže zadržalo - pa se zato, nažalost, na kraju odustaje od bilo kakvog tumačenja, a šteta koju donose apsurd, konfuzija i "otvorenost" je po celinu filma veća od eventualne koristi po višeznačnost priče.


Ako imamo u vidu prethodni film Deana Radovanovića, Ako ikada jedne noći bilo kad (2012), jasno je da se radi o autoru kod koga je sam rediteljski postupak veoma vidljiv i naglašen. Iako je po našem mišljenju pomenuti film uspeliji od Paradigme (jer je postupak delotvorniji), ipak treba pohvaliti autora u njegovoj hrabroj nameri da istražuje granice sopstvenog izraza. Takođe, treba istaći odličan rad ostalih članova ekipe, pre svega dizajn zvuka Jakova Munižabe i fotografiju Aleksandra Karaulića. 

Paradigma Deana Radovanovića istakla se u okviru svoje kategorije na ovogodišnjem festivalu dokumentarnog i kratkometražnog igranog filma u Beogradu, pre svega zbog osobenog stila. Za razliku od ostalih autora koji su svoje izraze oblikovali u pretežno realističnom obrascu, Paradigma se okrenula potpuno suprotnoj tradiciji. Kako primećuje i Đorđe Bajić, filmske uzore Deana Radovanovića treba tražiti u nadrealističkom shvatanju filma - Bajić pre svega izdvaja uticaj Dejvida Linča, koji je i po našem mišljenju u filmu najosetniji, naročito u onom aspektu u kome Paradigma, sem svog nadrealno-apsurdnog efekta, navodi i na svojevrsno psihoanalitičko tumačenje. Paradigma možda nije bila najbolja u konkretnoj konkurenciji (nagradu je, na kraju, odnela Tranzicija Milice Tomović), ali je, po našem uverenju, najbitniji film u okviru iste, jer sugeriše jedan drugačiji pravac kojim naši mladi reditelji mogu krenuti. 
 Jovan Marković 


(Prikaz je nastao u okviru radionice kritike "Filmske sveske", održane na 63. Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma, pod mentorstvom Ivana Velisavljevića.)

STAKLENI ČOVJEK (Šuljić, 2015)


Stakleni čovjek Daniela Šuljića priča je o pojedincu i njegovoj svakodnevici, smeštena u kontekst distopijskog društva koje kontrolišu skeneri. Vremenski obuhvata jedan radni dan, dok prostorno obuhvata sve ono što jedan radni dan podrazumeva: posao, trgovinu, slobodno vreme, san. Glavnog junaka zatičemo na radnom mestu, potom pratimo njegovo kretanje ka supermarketu i stanu, i najzad ga vidimo kako tone u san, a da je sve to vreme neprestano izložen monitorima, zracima skenera i obezličenim zvucima mašina koji vrhunac dostižu jedinom emocijom na filmu – androidnim glasom kompjutera iz off-a, nalik na mantru, kojom kao da želi da hipnotiše glavnog junaka, dok govori o svojoj dobroti.

Autor se u izrazu odlučuje za linijski crtež plave boje kojim svodi predmete i ljude na konture, lišavajući ih sadržaja, i crvene boje, kada prikazuje zrake skenera. Na ovaj način postiže se jak stilski izraz transparentnosti koji doprinosi utisku otuđenosti (engleski naziv filma i jeste Transparency, transparentnost, providnost). Kako radnja filma odmiče i glavni akter se kreće kroz različite prostorne kontekste, autor stepen otuđenosti podiže za viši nivo, izostavljajući bilo kakav mogući dijalog među ljudima (naročito upadljivo u sceni u kojoj čovek kupuje u supermarketu), osim sa policajcem koji čuva zgradu u kojoj glavni junak živi - što oslikava autoritarnu atmosferu.

Zvuk je treći činilac u gradnji priče i sveden je na konstantnu prisutnost jednoličnih taktova rada mašina, koji prate svaki pokret glavnog junaka, čak i onda kada zarad ličnog zadovoljstva sluša muziku koju sam bira. Pored svega ovoga, koherentan stilski pristup ogleda se i u statičnim položajima kamere i kontinuiranoj montaži koji ne dozvoljavaju bilo kakvo uzbuđenje već su u službi sveukupne jednolične atmosfere filma. 
Iako se bavi temom koja je toliko puta dopadala šaka rediteljima (setimo se samo filma Her iz 2013., kao najsvežijeg primera, u kome se Teodor zaljubljuje u glas kompjuterskog programa Samante), ovaj film uspeva da dostigne originalnu i autentičnu viziju društva u bliskoj budućnosti. On nije pretenciozan, a njegova intenzivnost, paradoksalno, leži u njegovom stilski i narativno koherentnom prikazu obezličenja i jednoličnosti.

Čovek okružen mašinama ne komunicira, ali se smeje, i sve dublje zaranja u kontrolisan i algoritamski svet. Tako film na kraju postavlja brojna zanimljiva pitanja: da li ćemo kao svesna bića biti u stanju da prepoznamo i da se odupremo jednoj ovakvoj situaciji? Da li ćemo uopšte moći da damo svoj pristanak ili ćemo stihijski, hipnotisani androidnim glasovima samo naučiti da prihvatimo zadato stanje sa osmehom na licu? Da li ćemo dozvoliti sebi tu gotovo sarkastičanu konturu do koje smo “istanjeni”?

Vladimir Zaharijević

(Prikaz je nastao u okviru radionice kritike "Filmske sveske", održane na 63. Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma, pod mentorstvom Ivana Velisavljevića.)
 

Stakleni čovjekRežija i scenario: Daniel Šuljić;Animacija: Daniel Šuljić, Martina Meštrović, David Lovrić, Jelena Oroz, Nenad Laktašić; Dizajn: Daniel Šuljić;Kamera: Daniel Šuljić; Montaža: Daniel Šuljić; Oblikovanje zvuka: Daniel Šuljić, Stanislav Kovačić; Muzika: Daniel Šuljić; Producent: Igor Grubić; Produkcija: Kreativni sindikat; Koprodukcija: Zagreb film; Potpora: Hrvatski audiovizuelni centar; Trajanje filma: 6’ 10’’
      

Tuesday, April 5, 2016

VIJETNAM (Kovanović, 2015)



Vijetnam, u režiji i po scenariju Jovane Kovanović, predstavlja školski primer uspelog kratkog dokumentarnog filma, u kom se upoznajemo sa beogradskim naseljem poznatim pod nadimkom Vijetnam (inače u opštini Voždovac), i sa njegovim mladim naraštajem, grupom momaka rođenih 1994. godine.
Objašnjenje nadimka naselja čuje se već u prvim minutima filma – "Vijetnam, kao država koja se brani" – i ono simbolično oslikava i glavne aktere filma, koji preuzimaju ulogu naratora i pripovedaju o svojoj životnoj borbi, svakodnevici, detinjstvu i budućnosti. Slušajući priče i razmišljanja uličnih heroja i njihovih majki, upoznajemo se sa omladinom iz radničke i niže srednje klase: okupljanja u obližnjem parku, odlasci na utakmice lokalnog fudbalskog kluba i crtanje grafita je ono što im je navika i uteha. U intervjuima, akteri filma nam, ostavljajući utisak iskrene ispovesti, govore o sebi putem opisa kraja u kom su odrasli: gledalac saznaje njihove bojazni i planove, ili nedostatak istih, upoznaje ih kao složene i različite ličnosti, ali ono što ih sve povezuje je nostalgija za bezbrižnim detinjstvom i nekadašnjim društvom iz kraja.

Ovaj izlagačko-posmatrački dokumentarac nije, prema tome, stilski revolucionaran, ali klasičan pristup intervjuisanju i snimanju aktera u krupnom i srednje krupnom planu, uz kadrove okoline, ide u prilog tematici i čini film realističnim i životnim. Uglavnom je snimano u eksterijeru, gde ovi mladi ljudi i provode najveći deo svog vremena, a kamera je u trenucima ispovesti aktera statična i fokusirana, što se ne može reći i za snimke komšiluka i naselja. Ti inserti, iako deluju spontano, ostavljaju utisak da su nasumično snimljeni kamerom iz ruke bez nekog reda i poente i na trenutke deluju čak i amaterski. Međutim, ovi detalji vizuelno potkrepljuju istinitost i iskrenost priča i stvaraju osećaj empatije kod gledalaca, i vezu ljudi i naselja. Praćeni molskom temom na električnoj gitari, ti inserti donose sentimentalnost i naglašavaju žal za prošlošću, u kontrastu sa rep instrumentalima koji ilustruju sadašnjost, onakvu kakvom je doživljavaju mladi stanovnici Vijetnama.


Za manje od pola sata, Vijetnam ostvaruje svoju nameru: uspeva da približi i humanizuje mladiće koji provode vreme na fudbalskim utakmicama i na ulici, mladiće koji nemaju izbora, šansi i mogućnosti da nešto promene. Time ovaj film poteže određena klasna i socijalna pitanja i predstavlja materijal za diskusiju, a svakako i osveženje u filmovima ovog žanra i teme, jer na pozitivan način ilustruje deprivilegovanu srpsku omladinu. 

Nina Bovan


Nina Bovan (Beograd, 1992), studentkinja je sociologije. Objavljuje tekstove na internet portalima, a neki se mogu pronaći na ovom linku



 (Prikaz je nastao u okviru radionice kritike "Filmske sveske", održane na 63. Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma, pod mentorstvom Ivana Velisavljevića.)

Sunday, April 3, 2016

DOM (Pevec, 2015)


Takmičarska selekcija dugometražnih dokumentarnih filmova na Filmskom festivalu Beograd (63. Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma), počela je Domom slovenačkog pisca, glumca i reditelja Metoda Peveca. Zakupivši sobu u zapuštenom samačkom/radničkom domu u Ljubljani, gde stanari, uglavnom Bosanci koji su kao građevinski radnici u vreme socijalizma došli u Sloveniju, sami održavaju izanđali prostor, od ribanja kupatila do kuvanja, Pevec godinu dana prati i snima njegove stanovnike, i, zaobilazeći konkretan zaplet, portretiše stanare kroz raslojavanje socijalnih i emotivnih aspekata ovih tragičnih ljudskih priča.

Režija, scenario, kamera: Metod Pevec; montaža: Janez Bricelj, Jurij Moškon; muzika: Aldo Kumar; zvuk: Julij Zornik; producent: Danijel Hočevar; produkcijska kuća: Vertigo + Slovenski filmski center; trajanje: 82 min; DCP, boja.
Dom / Home (trailer) from Slovenski filmski center on Vimeo.
 
Junaci priče su predstavnici dve generacije: sredovečni i tinejdžerke. Radnička klasa starijih mušaraca gomila godine u domu, ubeđena da će svakog časa dobiti posao i otići. Građevinska firma Vegrad, koja je pala pod stečaj, duguje im hiljade eura. U iščekivanju novog posla, da bi platili krevet na kome spavaju, mnogi od njih rade na deponiji, odvajajući reciklažni materijal od đubreta.
 
Uprkos životnoj dobi, ni srednjoškolke ne odaju utisak veće sreće – osim finansijskih nedostataka, one su konfliktne, i žele da budu dalje od svojih porodica, gde su konflikti i nastali. U razgovorima sa socijalnim radnicima, kao i kroz intervjue sa rediteljem, ove mlade devojke oktivaju svoje težnje da budu dobre učenice i stabilne osobe. Jedina kontrateža jeste Renata, do te mere živahna gospođa, da u u moru skrhanih duša deluje kao ludak. Njena soba je zatrpana garderobom i modnim detaljima kupljenim na buvljaku za male pare, u kojima Renata uspešno pronalazi izlaz.

Dom se u vizuelnom smislu oslanja najviše na intervjue. Snimajući aktere uglavnom u njihovim višekrevetnim sobama, reditelj prostorom potkrepljuje izjave ovih desetak autentičnih likova. U izrazu Pevec nastoji da bude neprimetan, koristeći isključivo statične kadrove, čime film zaista stvara utisak kao da su dom i ljudi u njemu zakucani u vremenu. Dodajući na to smireni ton aktera, Dom stvara staloženu, dostojanstvenu atmosferu koja odgovara juncima, koji kažu da im je samo to i ostalo. U takvoj jasnoj stilskoj nameri, rediteljevi, tehnički loše izvedeni, izleti kamere iz ruke, pravi su uljez.
 
Uprkos predvidivosti naracije (linearno prikazivanje odgovora različitih upitanika na ista pitanja, duž filma), Dom sve vreme drži pažnju gledalaca, zbog progresivne montaže i tužnih životnih priča, kojima, što je zapravo najbitnije, verujemo. U drugom činu, kamera napušta hermetički prostor doma, otkrivajući nove slojeve junaka. Upoznajemo Fadilovu porodicu koja se bavi stočarstvom, i uviđamo njegovu ulogu nužnog donosioca prihoda, ali, nažalost, film poprima utisak nameštenih TV-emisija o porodičnim problemima niže klase. Sa drugim akterima, reditelj odlazi na put u Švajcarsku, u neuspelu avanturu konačno dobijenog posla. U takvim trenucima, junaci otvaraju svoje najdublje, poetski sročene emocije, koje pružaju mogućnost recipročnog vizuelnog izraza, ali ni tada reditelj ne odustaje od uobičajene vizuelnosti "glava koje govore". Pevec za kulminaciju uzima pozitivan događaj – uspešan završetak školske godine jedne od problematičnih tinejdžerki – ali ta kulminacija postaje najslabije dramaturško mesto u filmu, budući da "provod" devojaka u luna parku deluje neiskreno i u službi rediteljeve namere da ostavi utisak nade za mlađe generacije.
 
Film se zatvara, ponovo na ivici televizijskog izraza, prilogom o spomeniku Vidi Pregarc u ulici gde je dom. Streljana od strane fašista, ona stoji kao simbol borbe protiv istih, koje danas stanari doma, i reditelj, vide u prevrtljivim konceptima demokratije i kapitalizma. Obrnutim kadrom stepeništa doma sa početka, koji umesto pogleda sa poslednjeg sprata na dole,  prikazuje osobu koja se iz prizemlja penje ka svetlu na vrhu, Pevec potcrtava svoj stav pun nade. Međutim, kao i u slučaju optimizma tinejdžerki, svi pozitivni elementi u priči deluju rediteljski nametnuti, i uprkos borbenosti junaka, nismo uvereni da dolaze iz njih samih. Od početka do kraja, izuzev kada pričaju o zlatnom dobu Vegrada, ili, u ženskom slučaju, o sećanjima iz detinjstva, akteri Doma su ljuti, iznevereni, i ostavljeni na cedilu od strane bližnjih i države.
 
U vreme galopirajućeg kapitalizma, koji se sramotno ogrešava o radničku klasu, lepo je videti nameru autora da nam približi priče skrajnutih ljudi. Ovaj jugonostalgični film simptomatičan je vid razmišljanja na našim prostorima, ne zbog plauzibiliteta dobre Titove vladavine, već zato što je prošlost jedina nada koju ovakvi stanovnici država u tranziciji mogu da pojme. Reditelj filma uspeo je da stvori jednoglasno saosećanje bioskopskih gledalaca prema tragičnim junacima – iz kojih je zaista mnogo dobio – isključivo zbog njihove autentičnosti. Ali na kraju, što zbog nespretno vođenih dramskih niti, što zbog jednostranosti i neinventivnosti u narativnom i vizuelnom izrazu, Dom ostaje film skromnog kapaciteta, čiji će najdalji domet verovatno biti učešće na regionalnim festivalima.

Sara Marković

Sara Marković (1991), upisala Akademiju umetnosti u Beogradu 2011. godine. Autorka kratkih studentskih filmova Ukratko, Kažnjen, Skile i Usud. Dokumentarni film Skile, obišao je brojne svetske festivale, i osvajao priznanja, a Usud je obišao regionalne festivale. Radila kao sekretarica režije na filmovima S/kidanje i Mali Budo, i kao asistent režije na filmu Odumiranje. Od 2014. je radila kao asistent režije i režiser reklamnih videa, a njen video za kejs Sonohrom osvojio je "Golden drum" nagradu na festivalu u Portorožu. Režirala nekoliko promotivnih videa za nezavisne produkcije, kao i dva muzička spota od kojih je poslednji, za pesmu "Bakšiš" Mimi Mercedez, izazvao pažnju u medijima.
 
(Prikaz je nastao u okviru radionice kritike "Filmske sveske", održane na 63. Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma, pod mentorstvom Ivana Velisavljevića.)

Thursday, March 31, 2016

[BFF]: MEĐUNARODNI ANIMIRANI FILM




Treće takmičarske večeri u programu međunarodnog animiranog filma prikazano je petnaest filmova. Raznolikost i različitost u pristupima animaciji i temama koje se obrađuju u ovoj takmičarskoj celini bila je najočidlednija. Filmovi se mogu podeliti na komedije i filmove koji igraju na efekat komičnosti, duhovitosti, filmske šale, nekoliko metaforičkih/alegorijskih/bajkovitih filmova i nekoliko filmova koji se bave temama ozbiljne ljudske drame, ljudskom psihologijom i odnosima, te gubitkom bliskih ljudi.

Humor 

Pokušaj i pogreška, film Antje Hejn iz Nemačke, krajnje je duhovita priča na koju publika sjajno reaguje. Krupni plan čovekovog trupa otkriva detalj pokidanog dugmeta na kaputu, a nastojanje da se ono zameni stavlja junaka u komične situacije, ali ga i vodi ka davno zaboravljenim stvarima i emocijama.


Trial & Error Trailer from Protoplanet Studio on Vimeo.
 
Požurimo Margot Reumont iz Belgije kolažirana je parabola u žanru mjuzikl-komedije o voću u metrou koje uporno žuri ka svom konačnom odredištu pa makar ono bilo i tezga na pijaci. 
Bruno Tonder iz Belgije filmom Duboki svemir donosi zanimljivu sci-fi komediju o junaku koji napušta dom i ženu kako bi pronašao inteligentniji oblik života. Na tom putu susreće se sa duhovito ilustrovanim i animiranim svemirskim stvorenjima, ali i sa svojim niskim strastima.

Kloi Aliez iz Belgije nasmejala je publiku filmom Sve nijanse. Gradeći lutke od prekidača i kablova autorka parodira žensku prirodu kroz naraciju svih "ženskih" osobina koje se mogu voleti.

Pjotr Lok Hoang Ngok iz Poljske u komediji Gyros dance – animacijom punih vrednosti, kako boje, tako i crteža – pripoveda urnebesnu priču o vlasniku kioska za giros i njegovoj ženi, opsednutoj televizijskim spektaklima. Njena opsednutost glamurom odvodi ih u mnoge komične i ironične situacije, ali im istovremeno otvara mogućnost da preispitaju vrednosti svog odnosa.

Opisanim filmova zajedničke su neke odrednice komedije, i svi oni zapravo dobro koriste animaciju u cilju postizanja komičnih efekata koji vode ka određenoj poenti. Kao najsuptilniji u izrazu izdvaja se Pokušaj i posledice, koji svojim scenarijom, praćenim svedenom ali efektnom linijskom animacijom, uspeva da beznačajan problem pokidanog dugmeta pretvori u metaforičnu priču traganja za smislom.


Metafora

Hoblio – staza do slobode Piera Tonina mistična je priča o otkrivanju vlastitog puta. Ručno rađeni crtež, animiran kompjuterski i snimljen u jednom kadru, prati put mladog junaka sa teretom na leđima koji  nailazi na razna iskušenja kojima odoleva, smanjujući tako teret na leđima. 
Svetlana Adrianova iz Rusije predstavila se filmom Zvezdica, bajkovitom pričom o padu zvezde sa neba u vreme Božića, njenom opstanku na zemlji i borbi protiv gramzivosti ljudi čiji je dijalog u filmu ograničen na uzvike: “Moje!”

Apolon, Dafne i tama Martine Mrazove iz Češke mit o Apolonu i Dafne pretače u senzualan izraz mekim akvarel površinama i suptilnim linijskim crtežom. Erosova igra oličena u liku grotesknog zeca sa krilima kreće po zlu onog trenutka kada njegova strela pretvara Apolonovo srce u zmiju, koja ne razaznaje granicu između ljubavi i požude prema Dafne.


Apollo, Daphne and darkness TRAILER from Martina Mrazova on Vimeo.
 
Nilski konji Pjotra Dumala iz Poljske potresna je drama o odnosima muškaraca i žena izražena kroz stilski prefinjen izraz kontrasta crne i bele boje.

Koštica jabuke Matilde Remi iz Belgije groteskna je komedija koja reinterpretira bajku o Snežani i sedam patuljaka, smeštajući je u naše vreme. Dozvolivši Snežani da se opije i da bude melanholična, autor od lika Snežane ostavlja samo prepoznatljiv kostim princeze dok belo lice naružuju oči praznog izraza.

Politika Borislava Šajtinca komedija je koja kroz više pojedinačnih segmenata: "oportunista", "mi smo narod", "košmar", "globalno zagrevanje", "u jedinstvu je snaga", "aparthejd", "cilj opravdava sredstvo", "rast" i "politika", animiranom kombinacijom crteža i dokumentarističkih elemenata, na satiričan način uobličava celinu pojma politika. (Ovaj film dobio je Zlatnu plaketu Beograda kao najbolji u selekciji.)

Apolon, Dafne i tama i Nilski konji ubedljivo su najsnažnija, najkompleksnija i estetski izrazito promišljena ostvarenja ove alegorijske grupe koja kroz izuzetno svedenu animaciju i koloritne vrednosti uspevaju da potpuno ostvare alegorijsko značenje filmova. Ostali filmovi ove grupe svakako se mogu smatrati uspešnim ali su ostali zarobljeni u formi gega i simbolizmu koj
i je donekle i klišeiziran.


Drama
Mario rediteljke Tes Martin govori o izneverenoj ljubavi iz doba Prvog svetskog rata, rađen je u stop-motionu, nekonvencionalnom tehnikom crteža na staklu, i ispripovedan kroz formu dečije pesmice.


Mario from Tess Martin on Vimeo.
 
Poklon Džejkoba Freja iz Nemačke je 3D animirana priča o majčinom poklonu sinu, kojim želi da ga otrgne iz sveta video-igara. Poklonivši mu psa bez noge majka ga stavlja pred odgovornost odrastanja i učenja bitnih lekcija u životu.

Disanje pod vodom Gvendoline Gamboa iz Belgije prati devojku koja uči da se nosi sa gubitkom brata. Susret sa uspomenama u sobi nastradalog dečaka pretače se iz crteža olovkom u apstraktne oblike koji grade formu eksperimentalnog filma, a u koje mora zaroniti kako bi napolje izvukla školjku kao simbol uspomene na brata. Time ujedno prevazilazi svoje patnje i strahove vezane za tragični dogaćaj.

Vojček Sobčik iz Poljske filmom Leto 2014 pruža poetsku dramu o surovosti i večitoj želji za dominacijom, iskazanom kroz istorijske borbe, a spektrom ograničenim na sivu boju i kontinuiranim kadrom održava neprekinut vremenski tok filma.

Iz ove grupe filmova najoriginalniji je Mario. Govoreći kroz kontrastiranje na planu zvuka, suprotstavljajući naraciji dečje durske nabrajalice molsku diskretnu klavirsku muziku, a svemu tome opet jako lep crtež na staklu mada na momente sveden na odnose toliko puta viđenih simbola ovaj film uspeva da progovori o bolnoj intimnoj temi prevare i ubistva, uspevajući pritom da bude i ironičan. Film Disanje pod vodom, koji tretira sličnu temu gubitka voljene osobe, mogao je biti isto toliko dobar ali momenat suočavanja glavne junakinje sa bolom kao da je iskorišćen za demonstriranje tehničkih veština koje se dotiču experimentalnog filma stvarajući tako gotovo film u filmu koji iskače iz odabrane stilske matrice. 
Vladimir Zaharijević

[BFF]: REGIONALNI ANIMIRANI FILM



Druge takmičarske večeri predstavljeno je dvanaest filmova četrnaest autora iz  regiona jugoistočne Evrope: Hrvatske, Slovenije i Bugarske.

Veče je otvorio film Ane Kolege Sanjala si – intimna priča inspirisana muzikom Darka Rundeka. Priča prati devojku, njene snove, čežnje i gotovo nemoguća nastojanja da se ostvari i postavi granicu svojih traganja u realnosti. Vidljivim potezima četke, crvenom i plavom bojom kao dominantnim koloritnim vrednostima u filmu, kojima suprotstavlja jak linijski crtež, Ana Kolega jasno uspostavlja distinkciju između snova i jave koji se neprestano smenjuju. Ta smena ogleda se i u upečatljivom prelazu, kada se prizor okretanja ploče na gramofonu paralelnom montažom izjednačava sa prizorom vrtloga sna.

 

Eksperimentalni film Kompozicija Mitje Mančeka bavi se zvukom i slikom kao osnovnim elementima filma. Svodeći sliku na liniju koja se usložnjava prateći zvučnu matricu, autor stvara neprekidno promenljive i uravnotežene kompozicije.

Filmom Vučje igre publici se predstavila Jelena Oroz. Priča o samoći tri mala vuka u kasno popodne ostvaruje se kroz oštre koloritne kontraste tamnih boja prostora, svetlih boja glavnih likova, i elemenata kompozicije svedenih na geometrijske oblike. Autorka uspeva da ostvari oštre kontraste koji vode ka razrešenju u završnim segmentima filma, otkrivajući razlog vučje samoće.



 



Stakleni čovjek Daniela Šuljića priča je o svakodnevici čoveka pod konstantnim nadzorom skenera, otuđenog i svedenog na kombinacije brojeva. Svodeći crtež na plavu liniju, na forme bez detalja, postiže se izvesna transparentnost u službi priče, dok muzika i zvuk čine bitan deo filma, sastavljeni od taktova i ritmova industrijskih mašina.

Probudi me Dee Jagić košmarna je priča ispričana spojem animacije, dokumentarnih snimaka prostora, i muzike. Tragajući u prostoru, krećući se kroz mračne šume pune monstruoznih stvorenja, dečak uspeva da se domogne kuće i tone u san. Autorka izneverava naša oćekivanja na gotovo surov način: crne seni provaljuju u sobu i prekrivaju dečaka koji spava, da bi postepeno prekrile čitav kadar.



 

U Čobanu Matije Pisačića, naslovni lik živi miran život sa svojom kerušom Lajkom, sve do trenutka dok je maskirani ljudi ne otmu i radi eksperimenta je pošalju u svemir. Čoban groteskno tužnog lica kreće za njom u srce zemlje, gde doživljava uspon i pad muzičke karijere. Kroz simboliku i  ironiju film preispituje pitanje čovekovog napretka koji žrtvuje i otima ono što nam je najbliže. Govoreći kroz žanrovske norme naučne fantastike, film uspeva da objedini ono duboko intimno i spoljašnje (strano), izraženo kroz crnu prikazu u svemiru koja kroji naše sudbine. Film se završava scenom u kojoj Čoban pronalazi svog psa, sada mutiranog u napredno antropomorfno biće, dok slobodno, bez odeće, trči kroz rajski vrt, po prvi put sa osmehom na licu.

CHOBAN trailer from Matija Pisačić on Vimeo.

Zlatko Bourek i Pavao Štaltera, dvojica majstora animacije, a slobodno se može reći i klasika, čiji su radovi, koji se danas svrstavaju u tzv. Zagrebačku školu crtanog filma, odavno deo kanona svetskog animiranog filma, predstavili su se svojim recentnim filmom Wiener Blut. Ova snažna drama o užasima Drugog svetskog rata prati staricu Sariku koja u osvit Holokausta odlazi u jevrejski starački dom. Film je posvećen Otou Diksu i Georgu Grosu, predstavnicima Nove objektivnosti u posleratnoj Nemačkoj, i oslikava stilske karakteristike ova dva umetnika, prikazujući groteskna ljudska bića, osakaćena i bez izraza. Muzika je bitan deo filma jer prati priču kroz valcer koji se postepeno distorzira kao predskazanje užasa koji sledi, a kulminaciju tog užasa predstavlja dokumentaristički audio zapis Hitlerovog govora kao i snimaka logora i izmučenih Jevreja.

Tajni laboratorij Nikole Tesle Bruna Razuma snimljen u stop-motion tehnici animacije lutaka, preispituje mogućnosti tehničkog i tehnološkog nasleđa, njegove mogućnosti i zloupotrebe, pripovedajući na duhovit i pomalo ironičan način o nasleđu Nikole Tesle – robotu čije je razvijanje Tesla napustio. Posle smrti svog tvorca, robot se igrom slučaja obnavlja, razmišlja i zaključuje, toliko da je sposoban da za sebe napravi – roboticu.

 
 
Draško Ivezić komedijom sa elementima satire Ljubav i prevozna sredstva preispituje pojam i funkciju ljubavi u savremenom društvu. Iskoristivši crno-belu tehniku i laviranje, autor pojačava stepen ironije izražen kroz gegove parova u prevoznim sredstvima: avionima, brodovima, čamcima, motociklima. Sa druge strane, junaci filma su obeshrabreni, tužni i rezignirani, reću svako na svoju stranu da bi se u završnom delu filma sreli na raskršću puteva simbolično oličenom u autobuskom stajalištu.

Irena Jukić Pranjić se u filmu Požuda bavi stalnim idealizovanjima "ženske prirode", često praćenim poniženjima. Izrazito duhovito uhvaćeni karakteri žene, u liku crne mačke, i muškarca, u liku krotitelja u cirkusu, nasmejao je publiku i jasno se poigravao odlikama muške i ženske prirode.

Romantična komedija Slatki snovi Dinka Kumanovića oslanja se na estetiku nemog filma sa klavirskom muzikom kao osnovom. Priča o ukrštanju puteva kućnog hrčka i para veverica usled spleta okolnosti u šumi razrešenje nalazi u snovima glavnih aktera.

Kako mrgud popravlja stvari Radostina Neykova i Sofiye Ilieve zatvorio je ovo takmičarsko veče. Zanimljivom animacijom kolažiranja tkanine u stop motion-u gradi se lik Ljutka koji živi na tavanu i prezire svetlost. Da bi se otarasio svetlosti on renovira tavan prekrivajući ga crnom bojom, ali ostali stanovnici tavana u strahu ruše Ljutkove barijere i otkrivaju čari noćnog neba.

Jake autorske poetike, različita tematska interesovanja i koherentne stilske odlike karakteristike su filmova koji su prikazani u selekciji regionalni (jugoistočna Evropa) animirani film. Kako se može naći zajednički imenitelj za ovu takmičarsku celinu, a to bi bila kritička distanca prema društvenim dešavanjima u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, ovi filmovi nastoje da prošire i obogate naše iskustvo promišljanja društvene stvarnosti - neki sa manje, neki sa više uspeha. Iako je pitanje tehnološkog napretka u budućnosti i sumnja u njegove pozitivne strane toliko eksploatisano - od apokaliptičnih vizija holivudskih spektakala, preko art-filmova Tarkovskog i Kjubrika, do književnih klasika Orvela i Hakslija, filmovi koji su se bavili upravo ovom temom (Stakleni čovjek, Čoban i Tajni laboratorij Nikole Tesle) bili su najuspešniji. 

Svakako da nije samo tema ono što kvalitativno izdvaja ove filmove. U pitanju su izrazito jasne i potpune stilske odlike koje prate priču, komentarišu i vode ka daljim mogućim značenjima. Sa druge strane nikako se ne sme izostaviti izvanredna drama Wiener blut koja kroz stilske odlike crteža i boje Nove objektivnosti, muzike, dokumentarističkih elemenata i simbolizam tako jasno i precizno sažima katastrofe holokausta da može da stoji rame uz rame sa bilo kojim remek delom dugometražnog filma koji za temu ima užase zločina iz ovog perioda.

Vladimir Zaharijević