JANKOVIĆ vs ATOMSKI ZDESNA

Novi kadar Zoran Janković napisao je kritiku filma ATOMSKI ZDESNA za City Magazine

Moguće je prikaz otpočeti i pohvalom. Dragojević zavređuje pohvale na račun nepokolebljive sposobnosti da napravi repertoarski (znači, komunikativan, gledljiv i upotrebljiv) film i vidne brige za tu odumiruću felu. Pa onda još malo pohvala, jer „Atomski zdesna“ poseduje gotove sve nužne sastojke – pregledan narativ, dovoljno preokreta u radnji, oku uvek ugodne morske krajolike, pregršt poznatih i/ili dragih glumačkih lica, dozu prepoznatljive Dragojevićeve oporosti, zanatsku ispravnost u svim aspektima ovog ostvarenja…

Ipak, uprkos svemu tome, Dragojevićev film je i ostvarenje čiji pohod ka gledaocima opterećuje i nekoliko krupnih nedostataka. Prva i osnovna potiče od same biti ovog ostvarenja; naime, Atomski zdesna je film sa jasnom poentom, to, naravno, ne može biti povod za dalje zamerke, ali nevolja je što ta poenta prebrzo biva kristalno jasna, a potom i refrenski ponovljana u trenutku kada svaki iole pažljiviji gledalac nema ama baš nikakve  nedoumice po tom pitanju. Da pojasnimo – Atomski zdesna, ta povest o nadgornjavanju mahom očajnih prodavaca time-share magle i kupaca koji to uglavnom ni nisu, počiva na autorovoj blago mizantropskoj i sasvim legitimnoj postavci da puk ostaje puk, odnosno, da i u drastično izmenjenim okolnostima proleterijat ostaje osuđen na kuluk i sudbinu izmanipulisanih i prevarenih, a da jedina konstanta biva da su ti cunamiji jada tek neznatan šum za uši onih koji iz senke vuku konce i u toj i u svakoj drugoj sličnoj igri.

Atomski zdesna

Doduše, Dragojević je ovu postavku pokušao da razigra uvođenjem silnih likova, od kojih većina služi ipak istovetnoj svrsi, potcrtavajući to što što je očigledno, te je u tom zahvatu došlo do izvesno iskliznuća oličenog u vidu upadljivog viška aktera u ipak svedenoj priči. Na planu sinopsisa, javljala se asocijacija na na ostvarenje Glengarry Glen Ross Davida Mameta i Jamesa Foleyja, dok je sam Dragojević u intervjuu datom baš City Magazinu kao prirodniju referencu pomenuo klasik I konje ubijaju, zar ne?. I, zaista, Atomski zdesna ne nudi intelektualističku zaigranost, pa i samodopadljivost Mametovog teksta, već je bliži borbi volja na sve ili ništa kakvu pamtimo iz drugopomenutog filma. Iipak, čini se da bi i ovako ustrojenom Dragojevićevom filmu možda ponajviše doprinela svedenost Folyjevog ostvarenja, tj. da bi priča dobila i na ritmu i na jačini poente da je likova bilo manje. Međutim, čini se da je sveregionalna produkcijska krvna slika i ovog puta iziskivala brojniji glumački ansambl, što nije potez bez rezona, ali jeste i odluka koja sa sobom nosi izvesne rizike.
Uz možda još osvrt na na mahove izlišna gross-out preterivanja, ovde bi se mogla završiti priča o slabijim stranama ovog, da ponovimo, za svaki slučaj, sasvim upotrebljivog ostvarenja. Priča je dovoljno precizno vođena, likovi su uglavnom dopadljivi i/ili razumljivi, direktor fotografije Dušan Joksimović je nanovo pokazao svoj talenat i svoju pouzdanost, a Dragojević je, slično Goluboviću u slučaju Krugova, pokazao zanatsku sigurnost i klasu, koja iz godine u godinu u nas ostaje bez takmaca. Stoga, sve u svemu, Atomski zdesna Srđana Dragojevića zastaje na sredini puta, što je (u podeli društvenih uloga) kota koju neko mora da pričuva do dolaska boljih dana. U izvođenju samog Dragojevića ili nekog drugog tom svetom cilju doraslog.

Izvor. City Magazine