DRAGAN NIKOLIĆ O POSLEDNJOJ U DUGOM NIZU NAGRADA, PLANOVIMA I SREĆI

U životu sam dobio mnogo značajnih nagrada, ali mislim da tek treba da uradim nešto veliko, nešto pravo, kako bih mogao da stavim pečat na svoju karijeru. Ali, pečat je tu, a što se tiče onog nečeg velikog, ima vremena - rekao je Dragan Nikolić primajući priznanje Zlatni pečat, koje mu je pre nekoliko dana dodelila Jugoslovenska kinoteka za doprinos filmskoj umetnosti.

Glumac koji je odigrao više od sto filmskih likova, sarađivao sa najvećim jugoslovenskim i srpskim rediteljima (od Živojina Pavlovića, Fadila Hadžića, Vlatka Gilića, Bate Čengića, Miloša Miše Radivojevića, Bore Draškovića, do Gorana Markovića, Vatroslava Mimice, Veljka Bulajića, Lordana Zafranovića, Gorana Paskaljevića, Slobodana Šijana, Emira Kusturice...), ostao je do danas jedan od retkih umetnika koji sebe nikada nisu osporili nijednim gestom, ni profesionalno, ni privatno. Jer, kako kaže u razgovoru za "Novosti", dostojanstvo je mera stvari, a njemu je najveća ambicija u životu bila i ostala da se - ne izbruka.


* Imate Zlatnu arenu u Puli, Oktobarsku nagradu Grada Beograda, Nagradu "Car Konstantin", Nagradu "Pavle Vuisić" za životno delo... Kad podvučete crtu, možete li da kažete da, to je to? 


- Mogu, zaista. Nemam šta da prebacim ni sebi, ni drugima. Mislim da sam čak imao sreće u karijeri, i da mi je taj dobar splet okolnosti od samog početka bio naklonjen.
Od toga da kao mlad, anonimni glumac dobijem glavnu ulogu kod Živojina Pavlovića 1967, u filmu "Kad budem mrtav i beo". Žika me uopšte nije znao, do tada sam malo igrao u pozorištu, a na filmu me je primetio u "Deci vojvode Šmita" Vladimira Pavloviča.
On je to kasnije ispričao u svojoj knjizi, da je video da u neka tri kadra privlačim pažnju i nešto radim, i da mu je to bilo dovoljno da mi da ulogu Džimija Barke.
Bilo je to vrlo hrabro od njega, ali eto, mislim da se nije kajao što je rizikovao.

 * Dokle ste stigli sa autobiografskim filmom koji pripremate?
 - Radim intenzivno, ali ne bih to nazvao autobiografijom. Više je reč o crticama, segmentima iz života, koje sam zapisao, i još zapisujem. Voleo bih da to napravim iskreno, da ništa ne ulepšavam, i što je zanimljivo, prvo želim da snimim film, pa da onda na osnovu tog scenarija napravim knjigu. Ima raznih poglavlja u tom rukopisu, jedno od njih, ako pričamo o iskrenosti, zove se "Suze moga jastuka". Tu je i poglavlje "Pariz - grad moje svetlosti", pošto ga svi svojataju, a ja imam poseban razlog da ga tako zovem. Ali, ne pišem u kontinuitetu, ne žurim. Kad sam počeo da se bavim tom idejom da snimim film, mislio sam da ću igrati samog sebe. Ali, sada vidim da ću ipak biti narator, i da sam već mator.

Intervju u celini možete pročitati ovde:  http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:437834-Dragan-Nikolic-Dostojanstvo-je-mera-stvari